Page 96 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 96
партију, предајте кључеве града. Одричите се суверенитета. И ту пета колона америчких
колаборациониста већ изнутра повлађује – одричите се, одричите се док није касно. И
суверенисте обамиру од унутрашње противречности. У неком тренутку градитељима
империје треба нешто суштински приговорити и са становишта идеологије, и са становишта
ресурса. И то испрва идеологије а потом ресурса. Зависно од одабраног модела асиметричног
одговора тражиће се и ресурси.
Јасно је да идеја Русије као националне државе, “европске земље”, “грађанског
друштва”, са својеврсном демократијом и уопште без било какве идеологије или са слабом
ерзац-идеологијом “суверене демократије” (где је све углађено до неразумљивости), у епохи
империјских пројеката и светске глобализације уопште нико неће озбиљно разматрати. Она
неће убедити нити мобилисати наше друштво, али истовремено неће ни охладити
прекоокеанске архитекте будућности.
У том одговору добро је то што постоји одбацивање америчког плана, приметно
проосећано “не” изречено америчкој империји и једнополарном свету (све то присутно је у
Путиновом Минхенском говору). Али у таквом одговору лоше је то што после “не” не следи
никакво “да”, никакав пројекат – већ општа места о праву, борби против корупције,
иновацијама и бизнису, просто из друге песме. Наметљиво нам предлажу да одиграмо
партију шаха на евроазијској шаховској табли. А ми после неколико потеза прелазимо на
*
логику игре “даме”, а потом без упозорења и на “чапајевце” .
Таквој категорији суверениста својствен је опрезан или сасвим негативан однос према
империјским пројектима изношеним у име Русије, о чему је једнозначно изјавио
градоначелник Москве Јуриј Лушков: “Говорити о томе да Русија мора постати 'империја' –
узвратио је на мој наступ – штетно је и неприхватљиво”.
Евроазијска империја будућности
Сада ћемо прећи на други пол. Њему су све склонији не само традиционални руски и
совјетски родољуби из антијељцинске опозиције него и поједини руски интелектуалци који
су прошли еволуцију од либерализма до државотворних ставова (Михаил Леонтјев, Виталиј
Третјаков и др.). Ту се налазе они који одбацују десуверенизацију и глобалну америчку
империју (попут других суверениста), али предлажу алтернативни, офанзивни идеолошки и
геополитички пројекат.
Признајући неповратност промена с краја ХХ века, без заблуде у погледу завршетка
Јалтинског света и даље бескорисности ОУН-а, не стварајући илузије у погледу стварне моћи
и чврсте решености Американаца да и даље стварају светску превласт упркос свим
протестима “међународне јавности” (коју Вашингтон омаловажава), тај пол предлаже да се
за узврат гради нова империја са језгром у Русији – као адекватан одговор на амерички
изазов. То и јесте руски империјски пројекат. Али за разлику од двополарног света или Руске
империје он мора имати нов идеолошки садржај.
Једној империји може бити сучељено само неколико империја способних да прикупе
свој потенцијал у асиметричну конструкцију, да би у првој етапи зауставиле, осујетиле и
спречиле изградњу једнополарног света, а у следећој – договориле између неколиких
империјских полова границе међусобних утицаја у вишеполарном свету.
Присталице руског империјског пројекта сматрају да Руска Федерација нема довољно
ни територијâ, ни политичког, ни економског, ни цивилизацијског потенцијала за то. Да би
се доспело до стварне вишеполарности, Русија мора да васпостави свој утицај на
постсовјетском простору, интегрисавши око себе нама цивилизацијски блиске земље и
народе (у првом реду земље ЗНД), и да упоредо с тим доприноси стварању јединственог
фронта свих тих алтернатива америчкој империји – од меких па до најоштријих које данас
постоје. У том смислу важне су везе не само са исламским светом него и са континенталном
* “Чапајевци” – нешто између “дама” и стоног билијара; фигуре се померају кврцнувши прстом (прим. прев.).