Page 14 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 14
споразумом учесника и теоретски може бити на исти начин и распуштено.
Европске нације потискивале су религију, етносе и сталеже у запећак, сматрајући их
прежицима “мрачног доба”. По томе се либерални национализам разликује од других
његових верзија – овде се не признаје никаква вредност етничко-верском или историјском
заједништву, нагласак се ставља само на користи и предности колективног уговора
индивидуа које су државу успоставиле из одређених прагматичних побуда.
Изазов марксизма
Док је са демонтажом феудално-монархијских и клерикалних режима код либерала све
ишло прилично глатко и одлазеће европско Средњовековље није могло да супротстави
либералима никакве идеолошке алтернативе, дотле се у недрима философије Новог доба
појавио покрет који је либералима оспоравао право првенства у процесима модернизације и
иступао са моћном концептуалном критиком либерализма не са становишта прошлости
(здесна) него са становишта будућности (слева). Такве су биле социјалистичке и
комунистичке идеје, најсистематичније остварене у марксизму.
Маркс је помно проучио политичку економију Адама Смита и, шире, либералне школе,
али је из тих идеја извукао сасвим оригиналан закључак. Признао је да су делимично у праву
– у поређењу са феудалним моделима традиционалног друштва – али је предложио да се иде
даље и у име будућности човечанства оповргне низ за либерализам најважнијих постулата.
Марксизам је у либерализму:
• одбацивао поистовећивање субјекта с индивидуом (сматрајући да субјекат има
колективно-класну природу);
• признавао неправедност система у коме капиталисти током тржишног привређивања
присвајају вишак вредности;
• сматрао “слободу” буржоаског друштва замагљеним обликом класне превласти, који
под новом одећом скрива механизме експлоатације, отуђивања и насиља;
• позивао на пролетерску револуцију и укидање тржишта и приватне својине;
• сматрао циљем подруштвљавање имовине (“експропријацију експропријације”);
• тврдио да смисао социјалне слободе комунистичке будућности представља
стваралачки рад (као остваривање људске “слободе за”);
• критиковао буржоаски национализам као облик колективног насиља и над
најсиромашнијим слојевима сопствених земаља, и као оруђе међунационалне агресије у име
себичних интереса националне буржоазије.
Тако се марксизам током два столећа претворио у главног идеолошког такмаца и
противника либерализма, нападајући га системски, идеолошки доследно и каткад постижући
озбиљне успехе (поготово у ХХ веку са појавом светског социјалистичког система). У
извесном тренутку чинило се да управо снаге левице (марксисте и социјалисте) добијају спор
за наслеђе садашњице и за “ортодоксију” Новог доба, и многи либерали почињали су да
верују како социјализам представља неминовну будућност која ће суштински поправити
либерални политички систем, а убудуће га можда и сасвим укинути. Отуд потичу тенденције
“социјалног либерализма” који је, признајући неке “моралне” тезе марксизма, настојао да
ублажи његов револуционарни потенцијал и измири две основне идеологије Новог доба на
рачун одрицања од њихових најстрожијих и најоштријих тврдњи. Ревизионисти са стране
марксизма, поготово десне социјалдемократе, кретали су се у истом правцу из супротног
табора.
Питање како се односити према социјалистима и левици постаје најзаоштреније за
либерале током 1920–1930-их година, када су комунисте први пут доказале озбиљност својих
историјских намера и могућност да освоје и задрже власт. У том раздобљу појављује се
неолиберална школа (Лудвиг фон Мизес, Хајек, нешто касније Попер и Арон) која је срочила
јако важну идеолошку тезу: либерализам није прелазни стадијум од феудализма ка
марксизму и социјализму, већ сасвим целовита идеологија која поседује искључиви монопол