Page 18 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 18

изједначавање реалног и виртуелног, свет постаје техничка макета;
                     • нестају сви облици ваниндивидуалних ауторитета уопште, и свака индивидуа може да
               мисли о свету шта год хоће (криза уопштавајуће рационалности);
                     •  начело  поделе  власти  претвара  се  у  идеју  сталног  електронског  референдума
               (електронска скупштина), где сваки корисник Интернета стално гласа поводом сваке одлуке,
               што води умножавању власти до броја појединаца (свако је сам себи “огранак власти”);
                     •  “грађанско  друштво”  потпуно  замењује  државу  и  претвара  се  у  светски
               космополитски melting pot (“котао претапања”);
                     • са тезе “економија – то је судбина” прелази се на тезу “бројчани код – то је судбина”,
               будући да и рад, и новац, и тржиште, и производња, и потрошња – све постаје виртуелно.
                     Неки  либерали  и  неоконзервативци  и  сами  су  се  ужаснули  изгледа  за  будућност
               разоткривених  услед  идеолошке  победе  либерализма  –  при  преласку  у  постлиберализам  и
               Постмодерну.  Тако  Фукујама,  творац  тезе  о  либералном  “крају  историје”,  последњих
               десетлећа позива Запад и САД да “узмакну” и задрже се у претходној фази “старомодног”
               класичног  либерализма  –  са  тржиштем,  државом-нацијом  и  уобичајеном  научном
               рационалношћу,  да  би  се  избегло  склизавање  у  постлибералну  провалију.  Али  у  томе  он
               противречи сам себи: логика преласка с обичног либерализма на либерализам Постмодерне –
               то није самовоља нити волунтаризам, она је уписана у саму структуру либералне идеологије,
               будући да постепено ослобађање човека од свега онога што није он (од свих ванљудских и
               надиндивидуалних вредности и идеала) не може да пре или касније доведе до ослобођења
               човека  од  њега  самог.  И  најстрашнија  криза  индивидуе  не  почиње  онда  када  се  бори  с
               алтернативним  идеологијама  које  поричу  човека  као  врховну  вредност,  него  онда  када
               постиже своју убедљиву и неповратну победу.

                     Либерализам у савременој Русији

                     Ако се све горе речено о либерализму  упореди с оним што под тим подразумевају  у
               Русији,  мора  се  признати  да  код  нас  никаквог  либерализма  нема.  Либерала  има,  а
               либерализма  нема.  До  почетка  1990-их  година  у  Русији  је  формално  преовладавала
               марксистичка идеологија, одгајивши огромну већину оних људи који овако или онако данас
               утичу  на  одлуке  власти.  Начела  либерализма  била  су,  као  прво,  туђа  нагонским  начелима
               руског  друштва,  сурово  су  их  прогонили  идеолошки  органи  у  СССР-у,  била  су  или
               непозната,  или  карикирано  и  фрагментарно  протумачена.  Једини  садржај  “либерализма”  у
               Русији током 1990-их чини слобода од руско-совјетских политичко-економских традиција и
               некритичко,  неупућено  и  пародијско  опонашање  Запада.  Готово  нико  у  касној  совјетској
               елити није бирао либерализам  свесно и  доследно:  до  последњег  тренутка  распада  СССР-а
               вође руских либерала махинално су певале славопојке КПСС-у, Марксовим идејама, плану,
                                                                                           *
               социјализму, док су олигарси зарађивали за хлеб у Комитету комсомола  или сарађивали са
               КГБ-ом. Либерализам као политичка идеологија никог није занимао, за њега није плаћено ни
               пет  пара.  Такав  неплаћени  “криви”  либерализам  учврстио  се  током  1990-их  као  ерзац-
               идеологија  постсовјетске  Русије.  Али  уместо  усвајања  либералних  начела,  његове
               присталице и пропагатори бавили су се каријеризмом, приватизацијом, сређивали приватне
               послиће  –  у  најбољем  случају  извршавајући  налоге  западних  ментора  у  погледу  рушења
               совјетске и руске државности. То је био идеолошки распад ранијег устројства без било какве
               изградње новог. Чак ни сумњиву “слободу од” нико изистински није бирао.
                     Када је дошао Путин и покушао да ограничи токове распада Русије, све у свему није
               наишао  на  идеолошки  отпор.  Супротстављали  су  му  се  или  одређени  економски  кланови,
               чије интересе је осетио, или најактивнија и дубоко огрезла у шпијунажи агентура утицаја у
               корист  Запада.  Огромна  већина  либерала  сместа  се  уписала  међу  “Путинове  присталице”,
               прилагођавајући  се  индивидуалним  родољубивим  склоностима  новог  вође.  Чак  су  се  и


               *  Комсомол – скраћеница за Савез комунистичке омладине (прим. прев.).
   13   14   15   16   17   18   19   20   21   22   23