Page 85 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 85
У “Монроовој доктрини” у пуном обиму се испољила суштина Политичког Сједињених
Америчких Држава. У том тренутку САД су донеле историјску одлуку о свом светском
статусу. Теза “Америка Американцима” имала је у том тренутку сасвим одређени смисао –
“Американцима, али не Европљанима” (“не Европљанима” као спољној управљачкој сили).
Еволуција “Монроове доктрине”
Шмит већ у XIX веку запажа промену смисла “Монроове доктрине”, када САД почињу
да је користе као покриће за колонијалну политику у оквиру континента. Истина, у поређењу
с отвореним колонијализмом европских сила, колонијализам САД остаје релативан – он се
одвија под видом “ширења демократских вредности”, тј. у очима самих грађана САД
представља цивилизаторску и ослободилачку делатност. Сам Шмит је сматрао да ту ако и
има отклона од првобитне садржине, онда засад безначајног, зато што се приоритет САД у
оквиру “Монроове доктрине” теоретски може тумачити прилично широко.
До кудикамо важнијег помака у доктрини долази почетком XX века, када председници
САД Теодор Рузвелт и поготово Вудро Вилсон с ослонцем на “Монроову доктрину”
предлажу да се она тумачи одвојено од историјских и земљописних реалија и да се уз њену
помоћ образложи нужност учешћа САД у светским проблемима ради “јачања демократије,
права и слобода”. “Монроова доктрина” ту очито превазилази границе Америке и претвара
се у универзалистичку, планетарну теорију која образлаже нови тип колонијализма – не
европски (отворен, праволинијски и бестидан) већ амерички (прикривен цивилизаторском и
идеолошком функцијом ширења либералне демократије). У том универзалистичко-
хегемонистичком и идеологизованом облику “Монроову доктрину” су покушали да примене
на своју светску империју и Енглези, утврдивши као међународно начело нужност енглеске
контроле над заливима у светским размерама, будући да од тога непосредно зависи
безбедност (економска, што значи и политичка и војна) Енглеске.
Из антиколонијалне теорије везане за одређени “велики простор”, “Монроова
доктрина” у ХХ веку почиње да се претвара у универзалистичку идеологизовану теорију
планетарног колонијализма новог типа (поморског, енглеског, и поготово америчког).
За саме Американце и Енглезе то је такође представљало политичку одлуку, поделу
функција пријатеља и непријатеља, и заснивало се на унутрашњој легитимности. Али за
континенталне европске силе – Немачку, Француску и Русију, као и за неке азијске државе у
буђењу (Јапан) то издање “Монроове доктрине” било је свакако неприхватљиво,
непријатељско и нелегитимно.
После победе над Немачком у Првом светском рату и револуције у Русији, на основу
новог тумачења “Монроове доктрине”, по диктату Енглеске и САД изведен је покушај
изградње система међународног права (Лига нација). Тај систем добио је назив Версајски.
Јако је важно схватити како је повезан са “Монроовом доктрином”.
Ту као субјекти суверенитета иступају земље Антанте (пре свега Енглеска, Француска и
САД), и простор под њиховом контролом с обе стране Атлантског океана узима се као
колективно средиште. Сав остали свет сматра се периферијом одакле могу потицати претње,
па се према томе не сме дозволити да било која земља која припада периферији стекне моћ.
Лига нација под покровитељством Енглеске, Француске и САД позвана је да за читав свет
буде оно што су биле САД за америчко копно – јемац безбедности од непријатеља. Али док
су у првобитној верзији “Монроове доктрине” као непријатељи иступале европске силе,
одсад су то постали изопштеници – Вајмарска Немачка, млада Совјетска Русија,
милитаристички Јапан итд. Осталим земљама, неспособним да самостално одбране свој
суверенитет у случају вероватне агресије “изопштеника”, предлагано је да прихвате
протекторат западних сила у оквиру Лиге нација.
Тако се “Монроова доктрина” одвојила од одређеног “великог простора” и постала
основа планетарног универзалистичког модела светског поретка. Истовремено је изгубила
своју заштитну функцију и из оруђа борбе са колонијализмом претворила се у колонијализм