Page 82 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 82
тихоокеанском региону, чија цивилизацијска идентификација у знатној мери остаје отворена.
И наравно, засад је тешко говорити о општој самосвести житеља афричког континента,
премда се убудуће такво стање може променити, пошто садашњи процес макар има
историјске преседане – оличене у Лиги афричких земаља, као и у виду постојања панафричке
идеје.
Последњих година је очито међусобно зближавање земаља Латинске Америке,
поготово имајући у виду чињеницу северноамеричког притиска, премда је засад преурањено
говорити о интеграционим процесима.
За интеграцију евроазијског простора око Русије уопште нема никаквих суштинских
препрека, пошто су те зоне вековима биле политички, културно, економски, социјално и
психолошки уједињене. Западна граница евроазијске цивилизације пролази нешто источније
од западне границе Украјине, чинећи ту новостворену државу очито крхком и животно
неспособном.
Набрајање цивилизација у суштини нам пружа представу о броју полова у
вишеполарном свету. Сви они – изузев западног – засад пребивају у потенцијалном стању,
али истовремено свака од тих цивилизација има озбиљног замашног основа за кретање ка
интеграцији и израстању у пуновредне субјекте историје XXI века.
Вишеполарни идеал
Идеја вишеполарног света, где ће полова бити исто колико и цивилизација, омогућиће
да се човечанству предложи широки избор културних, светоназорних, социјалних и
духовних алтернатива. Имаћемо модел са постојањем “регионалног универзализма” у оквиру
одређеног “великог простора”, што ће огромним зонама и знатним сегментима човечанства
дати преко потребну социјалну динамику, својствену глобализацији и отворености, али
лишену оних мана које поседује глобализам, узет у планетарним размерама. Истовремено се
у таквом систему може пуном паром развијати регионализам, аутономан и самобитан развој
локалних, етничких и верских заједница, пошто ће унификујући притисак, својствен
националним државама, суштински ослабити (то видимо у Европској унији, где интеграција
суштински доприноси развоју локалних комуна и такозваних еврорегиона). Уз све остало,
најзад ћемо моћи да решимо и ту темељну противречност између ексклузивизма и
инклузивизма “империјске” самосвојности: планета ће се појавити не као једна једина
“екумена” (са тој јединствености својственим “културним расизмом” у расподели титула
“цивилизованих народа” и, напротив, “варвара” и “дивљака”) већ као неколико “екумена”,
неколико “васељена”, где ће у свом ритму, у свом контексту, са сопственим временом, са
својом свешћу и својом несвесношћу једни уз друге живети не једно “човечанство” већ
неколико њих.
Немогуће је унапред рећи како ће се изградити односи између них. Свакако ће бити и
дијалога, и сукоба. Али важније је друго: историја ће се наставити и извући ћемо се из оног
темељног историјског безизлаза у који нас је довела некритичка вера у прогрес, у
рационалност и поступни развој човечанства.
У човеку се временом нешто мења, а нешто остаје вечно и непроменљиво.
Цивилизација омогућава да се све строго постави на своје место. Разум и философски,
социјални, политички, економски системи које он ствара, узмоћи ће да се развијају по
сопственим законима, а колективно несвесно слободно ће чувати неповредивост својих
архетипа, своје базе. Уз то ће у свакој цивилизацији и рационалност и несвесно моћи да
слободно утврђују сопствена мерила, буду им верни, јачају их или мењају по сопственом
нахођењу.
Никаквог универзалног мерила – ни на материјалном, ни на духовном плану – неће
бити. Свака цивилизација стећи ће најзад право да слободно проглашава оно што у њој
представља мерило ствари. Негде ће то бити човек, негде – религија, негде – етика, негде –
материја.