Page 109 - Odiseja

Homer: Odiseja

A mi se od straha svi razbježimo; ì ondā kolac
Silnom obliti krvlju izvúčē iz oka Kiklop
Pa ga baci daleko i mlàtāše rukama b'jesno
Ì drugē Kȉklōpe stane dozivat, što življahu ondje
400 Po vjetrovitim brdma u spiljama okolo njega.
Začuvši viku koji odávdē, koji odándē
Pošeću k njemu i stanu okò spiljē, pitaju, šta je:
»»Koja ti, Pȍlifēme, bijeda te tako povíka
U tu ambròsijskū noć, i ne daš spavati nama?
405 Da li ti tko od ljudi ne odgoni na silu stado,
Ili te ubija tko iz prijevare il' možda silom?««
Njima iz spilje na to odgovori jaki Polìfēm:
»»Nitko ubiti mene iz pr'jevare hoće, ne silom.««
Oni odgovore njemu i riječi krilate reku:
410 »Ako te sama tu unútra ne muči nitko,
11
Bolesti nije moguće umàći od velikog Zeusa,
Nego se gospodu daj Posidónu ocu pomòli.««
Tako mu odlazeć viknu, a moje se nasmija srce,
Gdje ih imenom svojim i pameću prevarih dobrom.
415 Stenjuć i ȍd bola sve se prevíjajūć Kiklop tad pođe
K vratima pipajuć rukom i od njih odvali kamen,
Zatim sjedne kod vrata i raširi ruke daleko.
Ne bi l' ulovio kog, kad med ovcama napolje pođe,
Jer je u srcu mislio svom, da ludak sam takav.
420 Tad ja mišljah, što od sveg učinit bi najbolje bilo,
Kako bih spasenje sebi i svojim drugòvima našo.
Svakojake u duši i naume smišljah i varke,
12
Jer prema glavi mi bješe, a nevolja bijaše blizu.
Ova se napokon miso učinila najbolja meni:
425 U stadu bilo je tovnih gustòrunīh ȍvnōvā mnogo,
Bili su vune plave, i l'jepi su, veliki bili.
Prućem pletenim tad, na kojem gromòradnīk Kiklop
Uvježban zlikovac spaše, šutèćkē ovnove svežem,
Po tri uzimah ovna; a čovjeka nosaše srednji,
430 A dva drȕgā sa strane zakloniše drûga mi svaki.
Tako mi svakog drûga sve po tri nošahu ovna,
A ja najboljeg ovna u čitavu ìzberēm stadu,
Njemu se primim za leđa i pòd gūstī trbuh se njemu
Zgurih i ležah tako, a rukama savih se čvrsto
435 Pod veličanstvenu vunu i držah se strpljivo srca.
Tako čekasmo plačuć, dok ne dođe zora božanska.

D. 4. dan. Odisej se ruga Polifemu. 436—559.

A kad ranoranka zora ružoprsta osvanu veće,
Ovnovi odmah onda potrče na pašu sami,

11
411. Bolest što je Kiklopi spominju jest ludilo; u starini su duševno poremećenje općenito smatrali boleš-
ću, koju čovjeku šalje za kaznu koji bog.
12 423. »jer prema glavi mi bješe«, tj. radilo se o životu i smrti.

109