Page 231 - Odiseja
P. 231
Homer: Odiseja
230 Zv'jerima divljahu tima, gdje onaj je ščepao lane
Te ga davi, a ono praćàkā se hòtēći pobjeć.
Na Odiseju jošte i košulju opazih sjajnu,
Košulju takvu, kakva na suhu je kožica lȕku,
Takva je bila tanúšna, a sjala se kakono sunce;
235 Doista mnogo je žénā Odiseja motrilo s čudom.
Drugo u srce spravi, što sada mislim ti reći:
Ne znam, da li je tako obučen već kod kuće bio,
Il' mu je koji drug darivo, kad šćaše odbrodit,
Ili prijatelj glavni, jer mnogima bješe Odisej
240 Mio, te slični njemu Ahejci bijahu r'jetki.
Ja mu mjedeni mač i dvogubu haljinu dadoh,
Haljinu crvenu, krasnu i košulju s optokom dah mu,
Onda sa čašću njega u pokritu otpravih lađu.
S njime je išo i glasnik od njèga stariji malo;
245 Kakav li bijaše taj, i tô ću pripòvjedit tebi:
Pleća je bio okrúglīh, crnòmanjast ì gūstē kose,
Ime mu bješe Eurìbat; Odisej nad ostale drûge
Njega čašćaše sve, jer znaše mu u svem ugodit.«
Reče i pobudi tim u Penèlopē žudnju, da plače
250 Ljuće, kad ràzberē znake, što sigurno njojzi Odisej
Reče; i pošto se ljuto Penelopa naplače sita,
Onda zboriti poče ovako Odiseju ona:
»Odsad ćeš, tuđinče, ti, što bijedan si bio dosàda,
U kući mojoj biti u časti i drâg ćeš mi biti.
255 Jer ja sama mu to odijelo, koje si reko,
Složih, iz komore dah mu i pređicu sjajnu pribodoh,
Nakit neka mu bude. Al' više ga dočekat neću,
Da bi se vratio kući u očinsku u zemlju milu.
U lađi koritastoj Odisej je nesrećom svojom
260 Pošao zlosretni grad nepomènīk vidjeti Ilij!«
Njoj odgovarajuć ovo Odisej dosjetljivi reče:
»Čuj me, Laèrtova sina Odiseja čestita ženo!
Nemoj kvariti kožu na obrazu krasnu i nemoj
Srce rastapati muža oplakujuć. Zamjerit neću
265 Nì drugōj ženi ja, kad za drukčijim jauče mužem
Vjerenim svojim, sa kojim u ljubavi izrodi porod, —
Drukčijim, no je Odisej, što slična ga bozima vele.
Nego prestani plakat i besjedu poslušaj moju,
Ja ću ti istinski reći, i ništa ti neću zatajit:
270 Čuo sam blizu odàvlē u tesprotskom rodnome polju,
Da je Odisej živ i vraća se doma te nosi
Sa sobom zaklade mnoge dragòcjenē, što ih u ljudi
4
Prosi. Drugove sve je izgubio milene svoje
I lađu prostranu svoju u iskričavome moru
275 S trinačkog otoka bježeć, jer Zeus se srdio na njeg,
Tàkōđer Helije bog, kom drugovi zaklali bjehu
Goveda; zato se svi u veòma šumnome moru
4
273. U Homerovo doba gost je imao pravo da od domaćina traži darove pa je tako mogao sakupiti mnogo
blaga i dragocjenosti.
231