Page 231 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

udvostručava umor i bol dana, i svom silom nastoji da čoveka pretvori u bespomoćno
klupko jada.

To i nije vetar nego prokletstvo i morija. Kidajući se i lomeći kao mamen, on lomi i trga sve
ispred sebe. A ono što mu jedanput odoli i ostane celo i uspravno, živi posle narovašeno,
sa teškim sećanjem, u zloslutnom očekivanju. I svi predeli u prostranom području hladnog
vetra nose na sebi, i u najlepše doba godine, tajanstveni pečat košave. Ona duva, kad se
sve sabere, samo nekoliko nedelja u godini, ali prisutna je, na neki svoj način, uvek. U
pognutoj silueti nekog drveta koje se ocrtava u dnu vidika, u brzim pokretima i krtim
rečima prolaznika, u naročito hladnoj suvoći koja se odjednom oseti u glasu čoveka sa
područja košave, ili pri ovlašnom, brzom rukovanju sa njim.

*

Ceo dan sam na brodu gledao pokrete i slušao razgovore putnika, pratio talasanje mora i
njihanje broda na kome putujem. Kad sam se iskrcao u dalmatinski gradić, pun kupača,
turista koji traže sobe i domaćeg sveta koji ide za poslovima, opet sam kao vrtoglavicu
osetio nemir, i nagonski zaželeo da pobegnem od njega. U toj želji ispeo sam se na zeleni
brežuljak blizu morske obale. Na samom vrhu sivkasta velika stena. Izgleda kao da se tu
pomalja ogolela okosnica toga inače svuda obraslog brežuljka. Pokraj kamena raste
smokva i dodiruje ga lišćem sa najnižih grana. Vlaga koje u ovo doba godine ima još
dosta, čak i ovde na uzvišici, hrani tu smokvu, i stalno ratuje sa kamenom.

Kamen i zemlja, vlaga i biljka sa svojim listom, cvatom i plodom na svetlosti
predvečernjeg sunca - sve je to lanac složenih odnosa, sačinjen od samog nemira. Opet! I
ovde! Mnogo puta za mnogog od nas taj nemir ostaje nevidljiv i nečujan. Tu svoju
trenutnu iluziju mi nazivamo tišinom. Ali ko pronikne, osluhne i sagleda tu „tišinu“, on vidi
samo toliko da taj lančani prenos nemira nema kraja, isto kao što mu se ne vidi početak.
A sve ono dole što sam ostavio iza sebe, na brodu, na moru, u gradiću, samo je odjek
opšteg nemira koji se iz nepoznatog središta širi svuda i prenosi na sve.

Dovoljno je da sednete na ovu kupolu od kamena krečnjaka, da se naslonite laktom na
najnižu smokvinu granu koja se spušta sve do kamena, a da se oduprete nogama o zelen
busen dobre zemlje i vi možete, u izuzetnom trenutku, kratko i slučajno, kao živ žubor
bezbrojnih sudara da čujete govor svega oko sebe.

Vlaga (šapuće, ali čujno i uporno): Tako dakle! Preko mene i svega onog što ja kažem
prelazi se bez reči. Sa mnom se razgovara otporom i ćutanjem. Ja sam niko i ništa, uljez
bez lica i imena, ja „podilazim“ i „podrivam“, kao podmukla snaga koja ume samo da
razara. Dabome, kad je neko kamen, „stanac kamen“, kako voli da ga nazivaju, i kad
nema oka ni razumevanja ni za kog drugog, a kad je još ovako navrh brežuljka, svemu
svetu na vidiku, onda zaista ništa drugo ne postoji, niko nije dostojan pogleda ni
odgovora! - O, znam ja sve vas koji ste gospodski usredsređeni na svoju ličnost, kruti,
neosetljivi i nepokretni! Ne poznajete i ne priznajete nikog oko sebe, ne kazujete nikom
ništa o sebi, i niko od vas ništa nema. Stojite i ćutite. To je sve. I to je - ništa. A od toga
„ništa“ vi ste napravili naročitu vrstu savršenstva, neko kameno dostojanstvo, svima teško
a ni na čem zasnovano. Zato što se ne krećete s mesta, vi mislite da ste savršeniji od
onih koji gamižu, idu ili lete. Stojite u mestu! Pa šta? Kao da stojati i postojati, samo po
sebi, znači i nešto biti i značiti. Kad biste bili ono što mislite da ste i vredeli onoliko koliko
se sami cenite, to bi, naravno, bilo mnogo. Ali vaše mere i ocene važe samo na prostoru
koji vi pritiskujete svojim obimom i svojom težinom. I ni milimetra dalje i nigde više, ni za