Page 236 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 236

Crna misao zamračila je svetlo jutro. Znam, znam iz iskustva, da će se ubrzo pokazati da
       je ta misao neosnovana, obična varka i trenutno slepilo duha, ali ko mi jamči da i sjaj ovog
       jutra nije takođe „neosnovan“ i samo varka čula, igra priviđenja koja me prati celog života?


       Da, uskoro će se pokazati da razlog strahovanju, koji je bio početak i smisao moje crne
       misli, ne postoji, i to tako kao da nikad nije ni postojao. Ali dotle će proći i svetlo jutro, i
       ono će biti, bar za mene, kao da nikad nije ni bilo. A na jedno od narednih jutara pašće
       opet crna misao, sa drugim razlogom i drugom sadržinom. Pa će i ona nestati kao
       priviđenje, ali pošto je najpre popila svu svetlost jednog od mojih izbrojanih i nepovratnih
       jutara.

                                                            *


       Ovi južnjaci svojim neodmerenim i nepametnim pričanjem umanjuju lepotu i stvarnu
       veličinu ovih predela, i sve svode na malu i smešnu meru svoje hipertrofirane a nejake
       ličnosti. Šteta što ne umeju da ćute, kad im je sudbina dala da se u ovakvoj lepoti rađaju i
       u njoj žive.


                                                            *

       Gledao sam kako grupa korčulanskih mladića izvodi Morešku pred stotinak engleskih
       turista. Većinom stariji ljudi, stranci su posmatrali tu naivnu igru koja se stolećima održava
       i prenosi sa naraštaja na naraštaj, kao dalek odjek i ublažena slika nekadašnjih ratova i
       stradanja.


       I odjednom sam pomislio da li će ikad doći vreme kad će ratovi i patnje našeg naraštaja
       biti prikazivani bezbrižnim turistima kao naivne ritmičke igre, uz dobru ulazninu i buran
       aplauz.

       Posmatrao sam u toj igri patnje zarobljene devojke i nemilosrdne udarce ratnika, ranjenike
       i poginule, pobednike i pobeđene. I mislio sam: strada se i gine stvarno i nemilosrdno,
       ponajčešće bez slave, daleko od očiju sveta, a priznanje i aplauz dolaze sto i više godina
       docnije, tek kad sve postane igra i umetnost.


                                                            *


       Kad brod pristaje ili kad napušta luku, ponavlja se stalno niz sitnih, ali važnih radnja i
       postupaka, komandnih uzvika i odgovora, utvrđenih i osveštanih drevnim iskustvom i
       hiljadugodišnjim običajima. I svaki put se između posade sa broda i onih koji mu pomažu
       da pristane i da se veže i ukotvi, razvija živa, manje ili više glasna prepirka. Sa jedne i sa
       druge strane lete opomene, sipaju prekori i psovke koje su dugom upotrebom izgubile
       svaku oštrinu i liče više na melodiju koja prati i olakšava rad. Pokreti i glasovi su drevni i
       kroz naraštaje uobičajeni. Pa ipak, sve to teče kao da se danas dešava prvi put da brod
       ovde pristaje i da u ovom trenu i na ovom mestu treba pronaći najbolji i najlakši način da
       se to bez štete i dangubljenja izvrši.


       Slušajući tu večito istu i uvek pomalo drukčiju prepirku onih sa broda sa onima na obali,
       čini mi se da je stara kao i ljudska plovidba sama, i da je čujem u isto vreme na svim
       jezicima koji su ikad govoreni na ovom primorju, znanu i uzbudljivu kao večiti razgovor
       kopna i mora.
   231   232   233   234   235   236   237   238   239   240   241