Page 297 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 297
*
U okolini Tutina.
Seljak koji je bespravno posekao jelovo stablo kažnjen je zbog toga visokom novčanom
kaznom; traži da uzme posečeno stablo, kad ga je već platio i preplatio visokom globom.
- Pravo je da ga uzmem. Ima neke pravde i za one koji pogriješe.
*
Avetinjski sed i iznuren čovek u bosanskoj rudarskoj varošici, po zanimanju noćni čuvar
magacina. Navršio je sedamdesetu godinu. Sad odlazi u penziju i razgovara o tome sa
mlađim radnicima u kafani.
- Pravo bi bilo da mi dragi bog da koju godinu života u penziji - kaže.
- Šta ćeš raditi u tim godinama?
96
- Ih, svaštapomalo, anajviše spavati.
*
„Poginuo je ne samo bez slave i sjaja nego, može se slobodno kazati, i bez potrebe i
smisla, u trenutku kad je, kao uplašen zec, dignut pucnjavom sa loga, pretrčavao brisan
prostor između dve barikade.“
To bi mogao biti natpis na nadgrobnom spomeniku nesnalažljivog čoveka koji je poginuo
negde na ivici jedne revolucije, neoprezno i zbunjeno.
Ali, on nema ni spomenika ni natpisa. I ko da mu ga podigne?
*
Velika studen ledenih predela na dalekom Severu, teška i mučna kao jezik koji ne
razumete.
*
Ta kuća nije davala znake života, iz nje se nije izvijao dim, nije se javljao ni zračak
svetlosti, ni čuo ljudski glas ni zvuk nevine muzike, ni ptičji cvrkut ni lavež psa. Retki
posetioci su se posle uzaludnog zvonjenja vraćali ispred zatvorenih vrata. Poštar nije
zalazio u nju. Telefon nije odgovarao na poziv.
„Kuća bez odziva“, tako su je nazvali susedi, i s pravom, a ono „bez odziva“ nisu bile
zvučne reči njihovog jezika koje obično zveče i ječe, nego su siktale i širile osećanje
zebnje i nelagodnosti.
*
Oluje, tišine, međuvremena, kao i mnoge ličnosti i njihovi složeni i raznovrsni odnosi.
