Page 294 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Slučajno sam se susreo sa grupom mladića i devojaka, na obali reke, pred sam zalazak
sunca. Pevali su, čas svi, čas pojedinačno, na smenu, a na gitari ih je pratio mladić sa
izrazom nerazumljivog mirnog zanosa na licu. Jednolični šum otančale reke tekao je kao
stalna zvučna osnova i pesme i svirke. Bili su lako odeveni i svi preplanuli od sunca.

Gledajući lepotu njihove mladosti, tako neverovatnu a tako stvarnu, i slušajući teško
razumljiv zvuk njihove pesme, učinilo mi se da se dešava nešto neobično, da je sve ovo
neki skok i poremećaj u prirodi. Pomislio sam tada da smo svi mi koji smo mnogo pre njih
došli na svet - ne stari nego mrtvi, a da je ceo ovaj susret izuzetan slučaj, teško objašnjiva
zabuna, i da je bliže području snova nego svetu naših stvarnih misli i doživljaja.

*

Odnekud pesma, posle sjajnog i lepog dana. Modra površina mirnog mora prima brzo
boju večeri, a u dnu vidika velika, bela lađa koja se naglo udaljuje i sve više biva kao
magla, kao pramen dima bez vidljive vatre.

Bela lađa naglo nestaje. Još koji trenutak i biće samo kao misao o njoj; kao sećanje, pa
95
kao slutnja samo.

*

Kad se ispne na stenu, čovek ima pred sobom polukružni otvor širokog morskog zaliva i
celom njegovom dužinom oštru ivicu mora, kao zategnut konopac tamnosafirne boje na
kome njegova mašta izvodi svoje nevidljive i nečujne igre. To je osvetljeni čudesni
predeo, sačinjen od nedogledne pučine mora i nebeskih vedrina, sve bez oblačka i talasa,
bez broda na vidiku. To je svetla pustinja i svim mogućnostima bogata praznina. Za
čoveka koji gleda, tu se dešavaju neočekivane promene i neverovatni prizori koje samo
on vidi i nad kojima nema vlasti, jer se rađaju i umiru u istom trenu, tako da između
njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg razmaka i da vreme ne može između
njih ubaciti svoju razornu klicu. Pojavljuju se i nestaju u jednom istom blesku; ne traju i
večni su, jer se večno menjaju i tako ne podleže zakonu opšteg umiranja.

To su slike koje nastaju u određenom trenutku, pod određenim uslovima, kad iskra
čovekovog pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru
pred nama. U tim prizorima sve je od ognja, ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i
svojoj prirodi, i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. Te slike se ne pamte
pojedinačno, jer svaka od njih prelazi u onu koja dolazi posle nje, tako da će na kraju sve
biti sačuvano u poslednjoj, sa celom svojom snagom i punim smislom, i živeti i onda kad
ugasne naše oko, zajedno sa svojom iskrom.

*

U Sokobanji, govorljiv i hvalisav kelner Bosanac, rodom iz jednog sela u Bosanskoj krajini.
Iz rodnog sela su ga odveli nekad kao ratno siroče i otad živi ovde; ima ženu i sina od
šest godina. Priča kako je prošlog leta obišao rodni kraj i doneo, kaže, jedan kamen iz
temelja roditeljske kuće, koja je za vreme rata izgorela i porušena. Doneo je i jednu ružu
koja je rasla pored te kuće u Krajini i posadio je ovde u bašti. Kaže da je zaliva svaki dan i
da lepo napreduje.