Page 87 - Maria Treben - Zdravlje iz Božje apoteke

Млада жена је сва била у љуспама. Ни кожа главе јој није остала поштеђена. Коса јој је постајала
све ређа, па је на крају била принуђена да носи перику како би уопште могла да се појави међу
људима. При сваком покрету, права киша перути падала је с ње на тло. Увече би кожа почела да
"ради" и на њој би се стварале пукотине. Жена, која је пре болести махом до поноћи шила за своју
децу а преко дана помагала мужу при тапацирерским радовима, сада се једва држала на ногама
до осам сати. Тада би кожу намазала уљем, умотала се у чаршав и легла. Неколико пута је по
више недеља проводила у болници. Једино побољшање које је тамо искусила било је то што је
њена кожа мало омекшала од знојења, и то тако што су је целу стављали у најлон врећу коју би
при врату везивали. И у овом случају, излечење је наступило после равно пола године пошто је
болесница употребљавала лековите биљке за чишћење крви и спровела одговарајућу дијету. Већ
почетком децембра није патила од тешке исцрљености и умора. Пре Ускрса наредне године њена
кожа је поново постала глатка, а израсла јој је и коса, лепа и густа.
Ево једног писма и Минхена: "Септембра 1977. затражила сам од Вас савет за нашег тада 13-
годишњег сина Мартина. Лекарска дијагноза је гласила: неуродермитис. Тринаест година смо с
њим лутали од једног педијатра до другог, посећивали дерматолошке клинике и лекаре који лече
природним методом, али успеха није било. Лекари су стално преписивали кортизонске препарате.
Са седам година, дечак је два месеца боравио у Давосу (Davos). Тамошњи лекар је рекао да је
болест урођена и да јој нема лека, као и то да на свако погоршање треба одговорити кортизоном.
Оно што је уследило следећих недеља и година после боравка у лечилишту, било је страшно.
Напади грознице као на текућој траци, гнојна жаришта почев од пета па до глежњева, загнојени
дланови, отворене ране на потколеници, ушним ресицама, на врату и лицу. Најгори при том били
су вечити свраб и отечене жлезде у препонама, велике као голубије јаје, тако да дечак није могао
ни да хода а да не трпи болове. У септембру 1972. је његово стање било тако лоше да смо га
морали одвести у болницу у Швабингу (Schwabing). Лекари су говорили о сепси коже. После
интензивне терапије кортизоном, дошло је до гнојне упале слепог црева. Један лекар нам је тада
рекао: "Будите срећни што је упала слепог црева. Друга деца после овакве терапије оболе од
чира на желуцу." Тестови су показали да је Мартин у последње време алергичан на све траве, на
полен, длаке, гљивице и на сваку врсту прашине, те да од свега тога добија оспе. Десензибилизација
(неосетљивост против наведеног) је спровођена од фебруара 1973.до јула 1978. Али,
побољшања ни даље није било. Од септембра 1977. Мартин је, на Ваш добар савет, пио око 1,5
литру чаја против псоријазе, о којој сте писали у својој брошури. У почетку га је пио веома
нерадо, што нас није ни чудило, јер је много тога пробао узалуд. Он, једноставно, није више имао
наде у оздрављење. Његова прва констатација је била: "Мамице, од мене одлази страшно много
воде!" После 14 дана, када сам ујутро ушла у његову собу да га пробудим, рекао ми је: "Мамице,
тек што сам био легао, одмах сам заспао!" Одлазак у кревет био је за Мартина - слободно може
да се каже - права мора, и то још од најранијег детињства; од свраба и чешања није могао да
заспи. Сатима, готово пола ноћи, лежао би будан. Откако је први пут лако заспао, Мартин је био
уверен да чај повољно делује на њега и настојао је да свакога дана испразни своју боцу. Кожа
му се знатно побољшала. С времена на време има још чешања, али није било ниједне једине
инфекције откако Мартин пије чај. Понекад још не можемо да поверујемо у то. Од јануара 1978.
он не носи завоје и вунене рукавице. Мартин сада иде у девети разредјезичке гимназије.
Школска 1978/79. година била је за њега прва година а да због болести није морао да изостане
недељама и месецима. Не можете замислити како је процветао те године! Од септембра 1978.
после четири године, он поново присуствује часовима фискултуре и веома је срећан због тога. У
јулу је завршена десензибилизација. Лекари из болнице не могу да објасне како је дошло до
излечења коже."
У лето 1979. је код мене био један интерниста из Савезне Републике Немачке, са својим 21-
годишњим сином који је од рођења боловао од неуродермитиса. Младић је за толико година
доживео праву голготу. Када је почео да употребљава лековите биљке, имао је бурне реакције -
зачепљен нос и притисак у глави. Купке од раставића је добро поднео, а оне од здравца лошије
иако су повољно деловале на његову кожу. Због исушивања коже, употребљавао је маст од
хаметума помешану са свежим соком од слеза, која је благотворно деловала на кожу. И овде је
дошло до приметног побољшања. Пре свега је на пацијента прешла свест о извесности излечења.
Средином 1979. Мартин је наставио своје студије права.

86