Page 99 - Maria Treben - Zdravlje iz Božje apoteke

Једна жена из Баварске пише: "Пишем Вам укратко, да је наш сусед, 48-годишњи отац четворо
деце, с тумором у глави и с одузетошћу, сав очајан, из болнице отпуштен као тежак болесник.
Једна страна његовог лица већ је била одузета и због тога му је једно око било сасвим затворено.
Лекари су рекли да око више никада неће моћи да отвори. Можете замислити како смо се сви
радовали и били изненађени када је, неколико дана пошто смо по Вашим упутствима из "Божје
апотеке" почели да га лечимо лековитим биљкама, отворио око и опет се осећао добро. Када га
је кућни лекар посетио и видео отворено око и болесника нашао у бољем стању, толико је био
изненађен да је морао сести. Рекао је да се тако нешто још није догодило!"
Господин Јоахим М. из Б./Алгој (Јoachim M.,B/Allgau), 25. јуна 1979. пише редакцији једних немачких
новина: "Као одговор на нападе у немачкој штампи на госпођу Марију Требен и њену брошуру
"Здравље из Божје апотеке", желео бих да Вам опишем случај мога детета: Данијела је рођена 4.
августа 1973. године. Пазили смо је, превентивно је водили на све прегледе и при појави
најбезначајнијих симптома болести одмах се обраћали лекару, па ипак ниједан лекар није код ње
благовремено препознао смртоносну болест све док није било прекасно, а то је уследило тек
почетком августа 1978. До тада је наше дете било живахно. Из дана у дан, све је више пропадало,
постајало све незаинтересованије и стално било веома уморно. После нових консултација са
лекаром, који није могао да постави тачну дијагнозу, наша ћерка је упућена у једну дечју болницу
у Аугсбургу.
Након вишедневних испитивања која су дете физички готово сасвим исцрпла, саопштили су нам
да је оно оболело од тумора за чије лечење данас не постоји лек. Проценили су да постоји само
три до пет одсто шансе за излечење, тек да нам не би сасвим одузели наду. Детету су преписали
зрачења и давали му инјекције кортизона како би се тумор смањио толико да би евентуално могао
да се одстрани оперативним путем.
Покушај оперисања уследио је септембра 1978. али је операција у самом почетку морала да буде
прекинута јер би наше дете искрварило упркос трансфузијама. Тумор се проширио по целој трбушној
дупљи, захватио најважније органе - јетру, жуч, слезину и бубреге, а такође и аорту и артерије
ногу, чиме се могло објаснити зашто наше дете није могло да хода. Болест је тек тада заправо
узела маха. Дете је без престанка било зрачено, стално добијало инјекције кортизона. Не можете
замислити шта је то значило нама, родитељима. Седам недеља смо свакодневно боравили поред
кревета нашег детета и при том пред њим морали да се смејемо и глумимо да смо весели. Већ
само то понашање је за нас било психички веома напорно. При том смо морали гледати како
наше дете из дана у дан вене и пропада. Због зрачења и кортизона, оно готово ништа није могло
да једе. Недељу дана после операције, добило је жутицу. У почетку, лекари су претпостављали
да је то последица трансфузија.
Пошто су поново извршена детаљна испитивања, која су трајала данима, утврђено је да тумор
спречава излучивање жучи; предложена је нова операција којом би се обезбедило да
се жуч излучује вештачким путем. На моје питање да ли је оваква операција неизбежна, одговорено
ми је питањем хоћу ли дозволити да ми дете умре због отказивања функције јетре. Био би то
покушај који моје дете највероватније не би преживело. Догодило се да је управо у оно време
операциона сала морала да буде реновирана. Надлежни лекар је био мишљења да упркос хитности
операције може да се сачека десет дана док операциону салу не оспособе тако да у њој владају
оптимални услови.
На моје инсистирање, дозволили су нам да дете тих десет дана проведе код куће пошто ионако
више ништа није могло да се учини за њега. Било је то крајем септембра 1978. Само сам то чекао.
У међувремену, од једног познаника сам чуо о Марији Требен, коју сам тада позвао телефоном.
Она ми је телефоном дала савет да употребим лековите биљке онако како је описано у брошури
"Здравље из Божје апотеке" у одељку Злоћудни тумори. У оној нашој несрећи, када нисмо видели
никакав излаз, сматрали смо да ништа не можемо погоршати него да, напротив, можемо само
помоћи. Како смо накнадно сазнали, процењено је да ће наше дете живети најдуже до Божића.
Госпођа Требен нам је у телефонском разговору рекла да би побољшање стања нашег детета
требало да наступи након пет дана. Велико чудо се догодило.
Пете ноћи је наше дете почело да плаче иакоје непосредно пре тога вриштало од болова. Одједном,
постали смо најсрећнији људи на свету. Шта се догодило? Крв, која због притиска тумора на крвне
судове није могла да стигне до вена у ногама, сада је опет доспела тамо и ноге су поново биле

98