Page 368 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama

117.

Zaboravljeni

Jednog ponedeljka...
Hiljadu osamsto dvadeset i osme godine...
Čudan dečak je nađen na trgu u Nirnbergu.
Bilo mu je šesnaest godina i držao je poruku:
- Želim da budem konjanik kao moj otac.
Upadljivo je ličio na porodicu velikih vojvoda od Badena. Nije
umeo da govori. Život je proveo u podrumu. Znao je jedino tamničara
koji ga je hranio. Kad su ga izveli, svetlo ga je uđarilo kao kamen. On se
onesvestio. Voleo je polutminu. U mraku je rnogao da čita i razlikuje bo-
je. Divlja mačka koja bi napala bilo koga drugog smirila bi se kraj njega.
Ljudi su ga obrazovali i povredili.
Ljudi su ga naučili njegovo ime:
Kaspar Hauzer.
Širom Evrope, on je postao simbol bezdane samoće.
*

Kako opisati kišni Njujork iz tridesetih?
Reveri mantila su bili podignuti. Šeširi su se gurali po ulicama. Pro-
hibicija se konačno završila. - Dosta je žeđi! - slavili su pobednici. U ti-
him barovima martiniji i kokteli su zasijali kao žute i crvene lampe.
Pepeljare su bile pune karminskih opušaka. Neko je lukavo svirao klavir.
Zvukovi su kapali... Ljudi i žene su dovršavali večere i uzdisali: O, bože!
Sladunjavi filmovi su počeli da idealizuju tenamente. Po senovitim sta-
novima bivših tenamenta prsti su okretali dugme. Palilo se zeleno oko.
Aristokratski glas Ruzveltov je vibrirao: Jedino čega se moramo bojati je
strah.
U svojoj sobi posedeli mesečar je čitao stare novine:

374