Page 218 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim

Ja sam razmišljao o 'tabeli vodonika', uglavnom o jednoj
nedoslednosti u ovom dijagramu, kada se uporedi sa drugim, o
kome smo kasnije čuli. Moje pitanje se odnosilo na vodonike
ispod minimalnog nivoa. Kasnije ću tačno objasniti šta sam pi­
tao i šta je, mnogo kasnije, G. odgovorio.
Ovog puta nije mi dao direktan odgovor.
— Trebalo bi to da znaš, — rekao je, — o tome se govori­
lo u lekciji održanoj u St. Petersburgu. Nisi slušao. Sećaš li se
lekcije koju nisi hteo da slušaš, rekavši da je već znaš? Tada je
upravo rečeno ono što sada pitaš. — Posle kraće pauze nastavio
je:
— Da li bi sada otišao peške do Tuapse kada bi znao da ta­
mo neko drži istu lekciju? —
— Otišao bih, — rekao sam.
Iako sam znao kako bi put bio težak, dug i hladan, ipak sam
znao da me to ne bi zaustavilo.
G. se nasmejao.
— Da li bi zbilja išao? — upitao je. — Razmisli — dvade­
set i pet milja, tmina, sneg, kiša, vetar. —
— O čemu tu ima uopšte da se razmišlja? — rekao sam. —
Znaš da sam hodao tim putem više nego jedanput, kada nije bi­
lo konja ili kada nije bilo mesta za mene na kolima, bez ikakve
nagrade koja me je čekala, jednostavno zbog toga što se ništa
drugo nije moglo činiti. Naravno da bih bez reči išao ako bi ne­
ko govorio o tim stvarima u Tuapseu. —
— Da, — rekao je G., — kada bi ljudi zaista razmišljali na
taj način. U stvarnosti oni razmišljaju sasvim suprotno. Bez ikak­
ve naročite potrebe oni će se uhvatiti u koštac sa bilo kakvim po­
teškoćama. Međutim, kod nekog važnog pitanja koje im zbilja
može doneti nešto, oni neće maći ni prstom. Takva je ljudska
priroda. Čovek nikada, ni po koju cenu, neće ništa da plati; a iz­
nad svega ne želi da plati za nešto što mu je od velike važnosti.
Ti sada znaš da se za sve mora platiti i to u proporciji prema ono­
me što se prima. Čovek obično misli sasvim suprotno. Za glu­
posti, za stvari koje su potpuno beskorisne, platiće bilo koju
cenu. Za nešto zaista važno, nikada. On misli da mu to mora
doći samo od sebe.