Page 15 - Platon - Država
P. 15

Platon  ni  od  čega  nije  više  strepeo  nego  da  nerazumni           filozof.  On  je  filozofiji  postavio  velike  zahteve,  ali  je  još  veće
                 ljudi  upravljaju  državom  i  odlučuju  ο  najvažnijim  stvarima              zahteve  postavio  svima  koji  njome  hoće  da  se  bave.  Smatrao
                  (534d).  Da  bi  se  sprečilo  takvo  upravljanje  državom,  Platon           je  da  filozofijom  ne  treba  da  se  bave  ni  nedostojni  ni  nespo­
                 je  zahtevao  da  se  mladi  ljudi  —  budući  državnici  —  obavežu           sobni.  Bojao  se  zloupotrebe  filozofije,  jer  je  verovao  da  su
                  „zakonom   da  se  ponajviše  bave  onim  obrazovanjem  koje  će              sofisti  glavni  krivci  dekadencije  atinske  politike.  Zato  je  tra­
                 ih  osposobiti  da  u  najvećoj  meri  znalački  postavljaju  pitanja          žio  da  filozof  bude  odgovorni  znalac,  a  ne  samo  dobronamerni
                  i  da  na  njih  odgovaraju"  (loc.  cit.).  Tako  državnici  postaju         ljubitelj  mudrosti  koji  ne  zna  da  traži  istinu,  koji  je  za  takav
                 filozofi,  a  filozofi  —  državnici,  a  gde  toga  nema,  države  slabo      posao  nesposoban,  ili  kojem  do  istine  uopšte  nije  ni  stalo.
                 prolaze,  ili,  kako  Platon  doslovno  kaže,  „ako  sadašnji  kra­            U  prilikama  koje  su  pretile  da  obezvrede  dijalektiku,  odnosno
                  ljevi  i  vlastodršci  ne  postanu  pravi  i  dobri  filozofi,  i  ako        težnju  za  mudrošću  koja  se  ispunjava  u  nepristrasnom  tra­
                 oboje:  politička  moć  i  filozofija  (ljubav  prema  mudrosti)  ne           ganju  za  istinom,  nije  teško  shvatiti  sledeće  Platonovo  upo­
                 postanu  jedno,  i  ako  silom  ne  isključe  one  mnogobrojne  pri­           zorenje:
                  rode  koje  teže  samo  za  jednim,  ili  samo  za  drugim...  neće                      „Svakako  su  sadašnje  pogrešne  predstave  i  prez-
                 prestati  nesreće  ne  samo  za  države  nego...  ni  za  ljudski  rod,             renje  pogodili  filozofiju  zato  što  se,  kako  sam  i  ranije
                 i  državno  uređenje  koje  smo  sada  recima  opisali  neće  postati               spominjao,  njome  ne  bave  oni  koji  su  toga  dostojni.  Njo­
                 moguće   niti  će  ugledati  svetlost  sunca"  (473de).                             me  se  ne  bi  smeli  baviti  njeni  nezakonti,  nego  nju  treba
                       Po  svemu  izgleda  da  se  Platon  nikad  nije  mogao  sasvim                da  neguju  njeni  zakoniti  sinovi"  (535c).
                  izlečiti  od  velikih  iluzija  svoje  mladosti  zbog  kojih  umalo  nije          A  „zakoniti  sinovi  filozofije"  su  oni  koji,  kako  se  to
                  završio  kao  rob  —  da  samo  filozofi  mogu  biti  dobri  uprav­           dalje  u  tekstu  Države  (535d)  objašnjava,  ne  hramlju  u  du­
                 ljači  i  da  dobri  upravljači  moraju  biti  filozofi. 19  Razočaravši       hovnom   naporu,  ni  na  teškom  putu  traganja  za  istinom,  niti
                  se  u  političare,  Platon  je  svu  svoju  delatnost  ograničio  na          se  kolebaju  kad  je  u  pitanju  vrednost  istine.  Stoga  ni  posle
                 Akademiju,   i  tu  je  svoj  ideal  jedinstva  filozofije  i  politike        dvadeset  i  četiri  stoleća,  koja  nas  dele  od  Platona  i  njegovog
                 zasnivao  teorijski,  ostvarujući  na  taj  način  u  teoriji  ono  što        doba,  ova  upozorenja  nisu  izgubila  ništa  od  svog  živog  i  traj­
                  nije  mogao  da  postigne  u  praksi.                                         nog  smisla.
                       Država  je  u  pravom  smislu  teorijsko  zasnivanje  Plato­                                                        Dr  Vel)ko  KORAĆ
                  novog  ideala  jedinstva  filozofije  i  politike.  U  ovom  delu  Pla­
                  ton  je  izrazio  ono  što  mu  je  bilo  najviše  priraslo  za  srce  i  u
                 njemu   se  najviše  oseća  dah  Platonovog  filozofiranja.  Zato  se
                  ovde  logika  neprekidno  mesa  s  poezijom,  dijalektika  s  mitom,
                 mašta   s  racionalnim  umovanjem,   spekulacija  s  empirijom.
                  Platon  se  pokazuje  kao  pesndk,  političar,  socijalni  i  politički
                  reformator,  filozof  —  ujedno.  Ipak  je,  pre  svega  i  iznad  svega,

                      19  Ο  toj  Platonovoj  iluziji,  koju  su  upravo  filozofi  najviše  i  naj­
                 češće  kritikovali,  pisao  je  Kant:
                       „Da  kraljevi  filozofiraju,  ili  da  filozofi  postanu  kraljevi  —  teško
                 se  može  dogoditi;  ali  to  nije  ni poželjno, jer posedovanje  moći  neizbežno
                 kvari  slobodno  rasuđivanje.  Međutim,  da  kraljevi  ili  kraljevski  narodi
                  (tj.  oni  narodi  koji  sami  sobom  upravljaju  po  zakonima  jednakosti)  ne
                 potiskuju  i  ne  ućutkuju  filozofe,  već  da  ih  puste  da  se  otvoreno  izjaš­
                 njavaju  —  to  je  neophodno  jednima  i  drugima,  da  bi  mogli  bolje  raz­
                 jasniti  svoje  poslove ..."  (Zum  ewigen  Frieden,  Insel-Verlag  Leipzig
                  1917, str. 40.)
                      Karl  Poper  se  pridružuje  Kantovom  mišljenju  i  sa  svoje  strane
                 piše:  „Kakva  li  spomenika  ljudske  sitničavosti  u  toj  zamisli  filozofa
                 kralja!"  (Karl  Popper,  op.cit.,  str.  153.)
                  XXVIII
   10   11   12   13   14   15   16   17   18   19   20