Page 196 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA XXV

KOMUNISTČIKA IZDAJA

Ulazak Sjedinjenih Država u rat sada je bio potpun. Posle godina planiranja i zavera od strane
američke vlade, borci američkih oružanih snaga morali su da se umešaju u bitku na život i smrt na dva
različita ratna poprišta.
Dvadeset pet država u ratu sa Nemačkom i Japanom 1. januara 1942. potpisuju „Deklaraciju od
strane Ujedinjenih nacija (naglašavanje autorovo) koja sve učesnice obavezuje da ne potpišu separatno
1
primirje ili mir.”
Kada je general Daglas Mak Artur postavljen za vrhovnog komandanta oružanih snaga na
2
pacifičkom ratištu, imenovan je „Komandantom Ujedinjenih nacija Južnog pacifika”
Postaje očigledno šta je bio cilj rata: dati svetu jednu svetsku vladu - Ujedinjene nacije.
Drugi razlog zbog kojeg je rat vođen bio je da se sovjetski imperijalizam raširi po zemljama
Istočne Evrope. Ovaj sekundarni motiv postao je očigledan juna 1942, kada su Čerčil i Ruzvelt odložili
invaziju savezničkih snaga na Evropu, planiranu za 1943, na 1944. godinu. Ovo odlaganje dalo je SSSR-u
više vremena za napredovanje sa istoka i omogućilo mu da pod svoju kontrolu stavi više evropskih zemalja
koje je, krećući se ka zapadu, okupirao svojim oružanim snagama.
Ovaj potez trebalo je da bude prikriven ratnim aktivnostima; drugim rečima, Sovjetima će biti
dozvoljeno da silom komunizuju istočnoevropske zemlje pod plaštom rata. Posto je napredovanje SSSR-a
išlo sporije nego što je predviđeno, saveznici su morali da mu daju više vremena; to je bio i razlog za
odlaganje invazije na zapadnu Evropu.
Senator Džozef Makarti (Joseph McCarthy) pripisao je ovu odluku državnom sekretaru Džordžu
Maršalu: „Dolazimo sada do najvažnije odluke, koja je bila presudna za rat u Evropi: do Maršal ove odluke...
3
da se koncentriše na Francusku, i čitavu istočnu Evropu ostavi Crvenoj armiji.”
Jedan događaj koji se odigrao tokom rata navodi nas na to da je ovakva interpretacija prethodne
odluke sasvim na mestu.
U proleće 1943, admiral Vilhelm Kanaris (Wilhelm Canaris), šef nemačke tajne službe, sastao se
inkognito sa Džordžom Erlom (George Earl), američkim pomorskim atašeom u Istambulu, u Turskoj.
Admiral Kanaris došao je da pregovara o predaji nemačkih oružanih snaga. Objasnio je da se udružio sa još
nekolicinom nemačkih vođa koji su se spremali da izvrše atentat na Hitlera, i tako ga uklone sa vlasti. Pošto
bi to učinili, preuzeli bi vlast u Nemačkoj i predali se saveznicima, pod samo jednim uslovom:
Ne srne biti sovjetskog prodora u centralnu Evropu.
Gospodin Erl je poslao predsedniku Ruzveltu poruku kojim ga obaveštava o Kanarisovim
predlozima.
Nije dobio nikakav odgovor.
Erl je ponovo pokušao, i tada je dobio odgovor od predsednika Ruzvelta koji je značio potpuno
ignorisanje.
Odleteo je u Vašington. Ruzvelt mu je rekao da se previše ne zabrinjava i da će se Nemačka
ionako uskoro predati, posle napada koji se planira preko zapadne Evrope.
Erl se u Istambul vratio veoma razočaran. Obavestio je Kanarisa o tome šta je čuo i ovaj je otišao
u Nemačku, gde je napad na Hitlera propao. Zaverenici su bili povešani ili streljani. Tako je propao pokušaj
4
da se Sovjeti spreče u širenju na istočnu Evropu.
Da je Ruzvelt prihvatio Kanarisovu ponudu: „... rat je mogao daše završi još 1943. godine. Bili bi
spašeni bezbrojni životi i, što je veoma . važno, saveznici ne bi zamenili jednu opasnu ideologiju drugom.
5
Sovjetske horde bile bi zaustavljene na poljskoj granici. Celokupna mapa Evrope izgledala bi drugačije.”
Erl se vratio u Sjedinjene Države. Napisao je: „Odlučio sam da obznanim neke svoje stavove i
primedbe o takozvanim saveznicima, Sovjetima, da bih probudio Amerikance i da bi videli šta se zaista
događa. Kontaktirao sam povodom toga sa Predsednikom i on je reagovao veoma oštro, i izričito mi zabranio
da svoje stavove iznesem u javnost. Zatim sam, prema sopstvenom zahtevu, bio premešten, i to na Samou,
6
ostrvo u dalekom Južnom Pacifiku.”

196