Page 198 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

drugi. Na primer, odgovornost za odluku da se dozvoli da Sovjeti stignu u Berlin pre saveznika i da im se na
taj način garantuje kontrola nad delom ovog grada, ležala je na plećima vrhovnog komandanta savezničkih
snaga, Dvajta Ajzenhauera, sudeći prema vojnim dokumentima koji su postali dostupni javnosti 1970.
godine.
Najveća odgovornost za komunizaciju Evrope, međutim, ipak počiva na Ruzveltu i njegovoj
administraciji. On je želeo da pomogne komunistima po svaku cenu. Zapisano je da je 8. marta 1944. izjavio:
„Smatram da su nam Rusi sasvim prijateljski naklonjeni. Oni ne žele da progutaju ostatak Evrope. Moram da
kažem, povodom straha koji se ovde širi od ruske dominacije u Evropi, da ne delim takvo mišljenje.
Ruzvelt je ambasadoru Bulitu rekao: „Imam osećaj da Staljin... želi samo da obezbedi svoju
državu, i mislim, ako mu dam sve što budem mogao a ništa ne tražim za uzvrat, da on ništa neće anektirati i
15
da će raditi u korist svetske demokrati je i mira.”
Ne zna se zbog čega je Ruzvelt toliko verovao komunisti Staljinu, ali se zna da su Ruzvelt i
Ajzenhauer odobrili nasilnu repatrijaciju nekih 6 miliona ljudi. Ti nesrećnici su silom vraćeni u Sovjetski
Savez, gde je većina njih mučena i pogubljena odmah po dolasku.
O ovoj gnusnoj odluci, američkih lidera pisali su dvojica Rusa: Nikolaj Tolstoj i Aleksandar
Solženjicin. Amerikanci su ovu repatrijaciju nazvali „Operacija Kilhol” (Kilhol, keelhaul, je vrsta kazne
kojom su kažnjavani mornari. Kažnjenik bi bio vezivan konopcem oko pojasa, a zatim provlačen kroz vodu
ispod kobilice broda).
Među tih 6 miliona ljudi, pored vojnika koji su se borili na strani Nemaca, bilo je žena i dece.
Od ovog broja, 700 000 su bili vojnici pod komandom generala Andreja Vlasova. On je svoje
trupe doveo do američkih linija gde su se predali, sa željom da se dobrovoljno vrate u borbu protiv
komunista i pokušaju da zbace boljševičku vlast. Položili su oružje i smatrali su se američkim ratnim
zarobljenicima.
Vlasov je bio obavešten da mu je dozvola za prolazak kroz američke linije odbijena, pa je svojim
vojnicima izdao naređenje da se sami spašavaju kako znaju i umeju. Većina njih je prisilno vraćena u SSSR i
tamo pogubljena. Sam general Vlasov je pod američkom stražom sproveden i predat sovjetskim trupama.
Prebačen je u Moskvu, gde je kasnije ubijen.
Ni britanska vlada se nije časnije ponela. Uprkos svim garancijama koje je dala, ona je Sovjetima
predala 30 000 Kozaka, sa ženama i decom, pod vodstvom generala P. N. Krasnova.
Pošto su Ruzvelt i Čerčil doneli ove neverovatne odluke, general Dvajt Ajzenhauer ih je sproveo
u delo, izvodeći operaciju „Kilhol” bez imalo griže savesti.
Moralnost ovih odluka od strane savezničkih vlasti iznesena je na svetio dana tokom suđenja
Adolfu Ajhmanu, nemačkom „ratnom zločincu”, koji je odgovarao zbog učešća u istrebljivanju miliona
Evropljana u nacističkim koncentracionim logorima.
Izraelski sud, koji je vodio proces protiv Ajhmana, saopštio je „da zakonska i moralna
odgovornost čoveka koji je žrtve predavao smrti nije manja, već možda i veća od krivice onoga ko je bio
16
neposredni izvršilac”.
Očigledan primer sovjetske perfidnosti predstavlja događaj iz jula 1944. godine u Poljskoj.
Poljski general Bor-Komrovski okupio je 250 000 patriota koji su čekali da se Crvena armija približi
Varšavi, kako bi zajedno porazili Nemce. Kako su Sovjeti, posle Staljingradske bitke, napredovali put
zapada, Nemci su se povlačili. Sovjetske trupe došle su do obala Visle, reke koja protiče kroz Varšavu.
General Bor-Komrovski i njegovi ljudi, koje su mnogi smatrali najboljim pokretom otpora u
okupiranoj Evropi, čekali su od Sovjeta znak za podizanje ustanka.
General je preko radio-stanice iz Moskve primio poruku na poljskom jeziku koju je uputio
Molotov, visoki funkcioner sovjetske države. Poruka je glasila: „Poljaci, sloboda je na dohvat ruke. Poljaci,
na oružje! Od svakog poljskog dela napravite čvrsto uporište protiv zavojevača (Nemaca). Nema vremena za
gubljenje!”
Verujući da Sovjeti planiraju da uđu u Varšavu, general je izdao naređenje za početak ustanka.
„Cela stvar je bila, naravno, nemilosrdna Staljinova klopka. Crvena armija je zaustavila napredovanje. Staljin
je odbio da dozvoli avionima da izbacuju materijal koji je ustanicima bio neophodno potreban... Posle dva
17
meseca, ustanak je bio ugrušen a pokret otpora zbrisan. To i jeste bio cilj cele ove obmane.”
Ovo nije bio jedini primer varvarskog postupanja sovjetskih trupa. Sve je moralo doći do
Ruzveltovih ušiju.
Aleksandar Solženjicin, Rus koji je prebegao na Zapad krajem šezdesetih godina, bio je kapetan
Crvene armije tokom rata. On svedoči da su, kada su ušli u Nemačku, „... svi vojnici znali da slobodno mogu
18
silovati a zatim ubiti devojke ako su bile Nemice.”
198