Page 283 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

1. jedan od provalnika uzbunio je čuvara, ponovo stavivši traku iznad vrata, pošto je ovaj otkrio i
uklonio prvu traku;
2. iako je njihova akcija otkrivena, šef operacije Gordon Lidi (Gordon Liddy) šalje provalnike
nazad u Votergejt;
3. čovek koji je postavljen da spolja čuva stražu video je policiju kako ulazi u zgradu: ili on nije
11
upozorio ljude unutra ili su oni njegova upozorenje ignorisali.
Džim Hugan (Jim Hougan) je u časopisu „Harpers” („Harper's” magazine) izneo teoriju da je
provala u Votergejt zaista bila namerno traljavo izvedena. Sadržaj tog članka prepričao je Viktor Laski u
časopisu „Hjumen ivents” („Human Events”). Gospodin Laski piše: „osnovni zaključak tog teksta je da je
provala u junu 1972... ne samo traljavo izvedena ... več da je namerno sabotirana... Navodno, akciju
Votergejt sabotirao je niko drugi do Džejms Mek Kord, u FBI-u obučeni službenik Centralne informativne
agencije (CIA), koji je prekasno uputio zvižduk svojim kolegama, provalnicima u zgradi. Drugim rečima,
12
Džim Hugan tvrdi da je Mek Kord, u stvari, bio dvostruki agent.
Ovo nas ne iznenađuje, jer u knjizi pod naslovom Dosije Rokfeler i Geri Alen tvrdi da je:
„Neverovatno smušena provala u Votergejt ... smišljena i izvedena od strane istaknutih Rokfelerovih
13
figura.”
Alen ukazuje na to da su te dve „istaknute Rokfelerove figure” bili Aleksander Hejg i Henri
Kisindžer, članovi CFR-a i Niksonovi savetnici.
Zanimljivo je da jedna značajna osoba nije ništa znala o događajima u Votergejtu: „Kako se
kasnije ispostavilo, jedini koji nije apsolutno ništa znao o planovima za provalu u Votergejt, bio je Ričard
14
Nikson.”
Novu kariku u lancu ovih neverovatnih događaja predstavlja jedna knjiga u kojoj se tvrdi da je
„Duboko grlo”, tj. „misteriozni čovek”, čije su informacije dovele skandal oko Votergejta do razarajućeg
vrhunca bio Ričard Ouber (Richard Ober), agent CIA-e za kontrašpijunažu.
Debora Dejvis (Deborah Davis), autor te knjige, tvrdi da je Ouber: „postao dvostruki agent u
Beloj kud, u službi ljudi koji su želeli da predsednik Sjedinjenih Država padne.”
Džon Din (John Dean), član Niksonovog tima umešan u aferu Votergejt, izjavio je da je „Duboko
grlo” bio sam Aleksandar Hejg. General Hejg je, naravno, ovu optužbu smesta odbacio.
Sledeća u nizu zbunjujućih okolnosti u ćelom scenariju oko Votergejta bile su trake na kojima su
zabeleženi razni Niksonovi razgovori sa mnogim njegovim savetnicima u Beloj kući. Ove trake nisu bile pod
kontrolom samog Niksona jer: „Glas je automatski aktivirao mehanizam za snimanje. Imajte na umu da
15
Nikson nije bio taj koji je uključiovao i isključivao magnetofone.”
Interesantno je, pre svega, kako su se te trake uopšte našle u Beloj kući. „Dok je sistem za
snimanje Lindona Bejnsa Džonsona (Lyndon Bainse Johnson) instalirala Armijska prislušna služba,
Niksonove aparate postavila je Tajna služba.”
Časopis „Njusvik” je 23. septembra 1974. dodao novu kariku u lancu: „Dok bivši šef personala
Bele kuće H.R.Haldeman (H. R. Haldeman) čeka na suđenje zbog učešća u Slučaju Votergejt, dotle je šef
Tajne službe, koga je Haldeman prošle godine najurio iz Bele kuće, našao unosan posao. Robert H. Tejlor
(Robert H. Taylor), star 49 godina, koji se prepirao sa Haldemanom oko procedura za Niksonovu
16
bezbednost, sada je na čelu snaga privatnog obezbedenja svih preduzeća porodice Rokfeler.”
Ključno pitanje u aferi Votergejt, na koje nikada nije adekvatno odgovoreno, jeste: Zašto
predsednik Nikson nije uništio trake, koje su jedino njemu bile dostupne, a koje su toliko optužujuće po
njega i njegovu Administraciju?
Najverovatniji odgovor je sledeći: „ilii Nikson nije kontrolisao trake, ili nije znao da postoje
17
njihove kopije. To jest, Nikson nije uništio trake jer to nije mogao da učini.”
Dokazi za ovakvu tvrdnju su veoma ubedljivi. Na primer, kada je sudija-tužilac Džon Sirka (John
Sirica) zatražio do Niksona da preda trake koje je imao u svom posedu, učinio je to na sledeći način: tražio je
snimak načinjen „8. januara 1973, od 4,05 do 5,34 h posle podne, segment u približnom trajanju od 6 minuta
18
i 31 sekunde, 10 minuta i 15 sekundi od početka razgovora”
Jedini odgovor na pitanje kako je sudija mogao da zatraži određene trake, navodeći iznenađujuće
precizno koji deo razgovora i u kolikom delu želi jeste da je prethodno te trake preslušao. A to je bilo
nemoguće, osim ukoliko u posedu tužioca nisu bile kopije tih traka.
Postoje još dve, najblaže rečeno, čudne okolnosti u vezi sa tim trakama. Prva je da: „... ni jedna
traka ne sadrži bilo kakv savet ili komentar Henrija Kisindžera, što je veoma sumnjivo, s obzirom na to da je

283