Page 284 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

19
on bio Niksonov vrhovni savetnik za pitanja nacionalne bezbednosti.”
Od javnosti se očigledno traži da poveruje da Kisindžer nikada nije bio u Ovalnoj sobi, tako da
nije ni mogao da bude snimljen kada su se uključivale trake za automatsko snimanje.
I drugo: „... da je Aleksander Hejg imao kontrolu nad trezorom u kojem su se trake čuvale. Pošto
je savršeno jasno da je sudski zahtev za zaplenu traka pisala osoba koja je detaljno bila upoznata sa njihovim
sadržajem, jednostavno bode oči činjenica da je samo Hejg mogao da joj preda kopije koje sadrže određene
20
isečke.”
Ukratko, dakle, Henri Kisindžer i Aleksander Hejg izveli su operaciju kojom je Nikson uklonjen
sa mesta predsednika. A ako je Spiro Egnju u pravu, Aleksander Hejg je bio taj koji je i njega primorao da se
povuče.
„Državni udar kojim je predsednik Nikson izbačen iz Bele kuće bio je pažljivo smišljen od strane
dvojice agenata kuće Rokfelerovih. Sada se zna da je Henri Kisindžer bio odgovoran za stvaranje grupe koja
je provalila u kompleks Votergejt, dok „... je Aleksander Hejg osigurao da trake koje najviše optužuju
Niksona na vreme budu dostavljene istražiteljima. Njih dvojica su... prisilili Niksona da se povuče i tako utrli
21
put koji Rokfelera vodi u Belu kuću- bez rizika sa izborima, na kojima bi 'Roki' sigurno izgubio.”
Znači, afera Votergejt je imala dva cilja: prvi je bio da se ukloni Nikson, a drugi da se Nelson
Rokfeler ustoliči na mesto predsednika Sjedinjenih Država.
To su bili površinski motivi.
Sledeđ korak ka ovom cilju bilo je uklanjanje Spiroa Egnjua sa mesta potpredsednika Sjedinjenih
Država. To se dogodilo 10. oktobra 1973. godine kada su otvorena vrata njegovog „ormana”.
Egnju je, kako smo već rekli, u svojoj knjizi optužio Hejga da mu je pretio smrću ukoliko se ne
povuče. zapisao je: „Hejg nije želeo da skloni samo mene, već da o istom trošku ukloni predsednika Niksona,
takode.”
Zaključio je da je Hejg „znao dovoljno o pritivrečnostima
oko traka u Votergejtu i istinu o Niksonovoj umešanosti u aferu, tako da je bio siguran da će predsednik
22
otići. Nije želeo da tada ja postanem njegovo naslednik.”
Dodao je: „Hejg bi najverovatnije naredio da me ubiju da se nisam povukao.”
Mogućnost da bi Hejg mogao da nađe čoveka koji bi ubio Egnjua, potvrđena je 1980. godine,
kada je Gordon Lidi (Gordon Liddy), Niksonov pomoćnik, priznao da je 1972. godine. Beloj kući predložio
ubistvo novinara Džeka Andersona (Jack Anderson), i da je čekao odobrenje, koje, međutim, nikada iz Bele
kuće nije stiglo.
Dakle, u Niksonovom okruženju postojala je najmanje jedna osoba koja bi izvršila ubistvo ako bi
joj se tako naredilo.
Kada se Egnju povukao, na Niksonu je bilo da odredi novog potpredsednika. Nacijom se širila
zabrinutost. Svi su mislili da će Nikson na taj položaj imenovati Nelsona Rokfelera. Bio je to trenutak da se
osigura da Rokfeler postane predsednik, ako su takve bile namere Zavere. No, Nikson nije izabrao Rokfelera
već je, umesto njega, za potpredsednika naimenovao Džeralda Forda.
Ovakav izbor bio bi zaprepašćujući da su zaverenici zaista želeli da Nelson Rokfeler postane
predsednik. Jedini zaključak je da, zbog nekih razloga, to očigledno nisu hteli, tako da je Nikson postavio
Forda za potpredsednika. On je, naravno, bio dobro pripremljen za ovaj zadatak. (Treba se podsetiti da je
prisustvovao mnogim sastancima Bilderberg grupe i da je bio lični prijatelj princa Bernarda, osnivača te
Grupe. S pravom se pretpostavlja da je gospodin Ford bio dobro upoznat sa Zaverom.)
Niksonov izbor je zaista interesantan ako se zna da je cilj afere Votergejt upravo bio uklanjanje
samog Niksona. Znači da su zaverenici znali da će potpredsednik ubrzo postati i predsednik SAD. Da su
zaista hteli Nelsona Rokfelera na tom mestu, za to nije bilo povoljnijeg trenutka.
Još jednom: jedini zaključak koji se nameće jeste da Zavera nije želela da Nelson Rokfeler
postane predsednik Sjedinjenih Država, iako mu je to bilo obećano.
Međutim, da bi se održala iluzija da će Nelson, ipak, postati predsednik, kada je seo u fotelju
koju je Nikson napustio, Ford ga je izabrao za svog potpredsednika.
Postoji jedna zanimljiva, iako sporedna, činjenica u vezi sa ostavkom predsednika Niksona.
Upravo u vreme kada je trebalo da se povuče, Niksonu je veoma oteklo koleno. Izjavio je da ako ode da se
leči u pomorsku bolnicu „Betezda”- „iz nje živ neće izaći”. Da li je moguće da je Nikson znao o senatoru
Džozefu Makartiju i sekretaru odbrane Džejmsu Forestalu, koji su, takođe, otišli na lečenje u pomorsku
bolnicu „Betezda” i „nisu izišli živi”?)

284