Page 44 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

polista, ovo nije popularno iz očiglednih razloga.
2. Sa smanjenom cenom može se kupiti više proizvoda (kupac sad može da kupi 30 komada po
50 centi, umesto jednog za 15 dolara). Ovo znači da će prodavač biti prinuđen da na tržište i kupcima vraća
velike delove prethodno zarađenog profita.
Prirodni monopol može se razbiti putem konkurencije bez primene sile vlasti ili pretnje nekom
akcijom od strane te iste vlasti.
Postoji još jedna opcija koju, u potrazi za velikim profitima, monopolist ima na raspolaganju. On
može da se udruži sa drugim prodavcem i da zajedno sa njim formira cenu, podelivši tržište. Kao što smo
ranije rakli, to se zove kartel. Prema međusobnom dogovoru, cena se može ustaliti na 15 dolara i na taj način
izbeći sučeljavanje i konkurencija koja obojici smanjuje profite. Ali, kao što smo ranije istakli, ovaj oblik
dogovora nije popularan zato što tržište sada mora da se deli, a samim tim se smanjuje i ukupan profit. Jedina
prednost je to što se ovim eliminiše samoubilačko nadmetanje.
Kartel, dakle, ponovo vraća cenu na 15 dolara, ali ovako visoka cena izaziva konkurenciju i
trećeg prodavca, i ponovo počinje proces nadmetanja. Ni jedan kartel na slobodnom tržištu na kojem je
pristup otvoren svima koji žele da prodaju ne može da izdrži snižavanje cena od strane konkurencije. Jedini
način da se slomi svaki kartel jeste da se dozvoli svima da se nadmeću.
Ovo ohrabruje članove dvojnog kartela da pozovu i trećeg u kartel, da bi izbegli rat cena koji bi
oslabio dva prvobitna člana kartela. Ali, tržište mora da se deli još jednom, ovoga puta na tri dela umesto na
dva, ili da je jedinstveno. To, naravno, među monopolistima nije popularno.
Ključ monopolske kontrole nad tržištem leži, dakle, u stvaranju uslova koji onemogućavaju
drugima da konkurišu monopolistima. Ovakav aranžman može da se napravi samo sa organizacijom koja
ima snagu da se resi konkurencije na tržištu, a to je vlast. Ova organizacija imaće moć da ukine konkurenciju
ako monopolisti budu u stanju da njome zavladaju. Taj neizbežni zaključak uskoro je postao očigledan onima
koji su hteli da zavladaju tržištem, tako da su monopolisti brzo krenuli u kontrolu vlasti, Vršeći uticaj na
ishod izbora.
Ovu vezu između monopolista i vlasti lepo je razabrao Frederik Klemson Houv (Frederick
Clemson Howe), doktor ekonomije, advokat i specijalni savetnik Henrija Valasa (Henry Wallace), ministra
poljoprivrede i Ruzveltovog potpredsednika. Napisao je:
„Evo pravila velikog biznisa: Dobij monopol! Pusti društvo da radi za tebe i zapamti da je
politika najbolji biznis, jer je zakonski ovlašćena - povlastice, novčane dotacije ili izuzeća od poreza vredniji
1
su od zlatnog rudnika, budući da ne zahtevaju nikakav rad, ni mentalni ni fizički, da bi se eksploatisali.”
Džon D. Rokfeler (Jonh D. Rockffeler) koji je, isto tako, dobro poznavao situaciju, izjavio je:
„Konkurencija je greh.
O ovoj vezi pisao je i doktor Entoni Saton (Dr. Antony Sut ton), u svojoj knjizi Vol strit i FDR?
„Stari Džon Rokfeler i drugi kapitalisti XIX veka verovali su u jednu apsolutnu istinu: da se
veliko bogatstvo u novcu ne može akumulirati pod nepristrasnim pravilima konkurencije u laissez-faire
(sistemu slobodnog preduzetništva) društvu. Jedini siguran put sticanja masivnog bogatstva bio je monopol:
razjuri svoje konkurente, ukini konkurenciju, eliminiši laissez-faire i, pre svega, zadobij državnu zaštitu za
svoju industriju putem uslužnih političara i vladine regulative. Ovo poslednje donosi veliki monopol, a
4
legalni monopol uvek vodi do bogatstva.”
U knjizi Vol strit i boljševička revolucija, doktor Saton je dalje razradio ovo svoje stanovište:
„Finansijeri... mogu kontrolom vlasti... mnogo lakše da izbegnu surovost konkurencije. Putem
uticaja na politiku mogu da manipulišu policijskom snagom države da bi postigli ono što nisu bili u stanju, ili
ono što ih je isuviše skupo koštalo u sistemu slobodnog preduzetništva.
Drugim rečima, policijska snaga države bila je sredstvo održavanja privatnih monopola.” 5
Najpoznatiji kartel na svetu je OPEC, organizacija zemalja izvoznica nafte, koji je postao veoma
uticajan na svetskom naftnom tržištu. Smatra se da je ovaj kartel uglavno u rukama Arapa. Ima, međutim,
dovoljno razloga da se veruje da glavno vlasništvo nad OPEC-om nije arapsko, već internacionalno,
uključujući tu i Ameriku.
Doktor Kerol Kvigli je, u odličnoj studiji pod naslovom Tragedija i nada, pisao o naftnom
kartelu formiranom 1928. godine:
„Ovaj svetjki kartel razvio se iz tripartitnog ugovora, potpisanog 17. septembra 1920, od strane
Rojal dač šela, Anglo-Iraniena i Standard oila. Oni su se dogovorili da ustanove cene nafte na svetskom

44