Page 468 - Thomas Mann - Čarobni breg

se odnosila na sobu Hansa Kastorpa, tako da je celo vrlo sažeto uputstvo glasilo: da pitač
treba da »pređe preko svoje sobe«. — Preko svoje sobe? Preko sobe br. 34? Šta to ima da
znači? Dok se još sedelo i većalo i mahalo glavama, grunuo je neko pesnicom o vrata.
Svi obamreše. Je li to bio neki prepad? Da nije napolju stajao dr Krokovski, da bi
prekinuo zabranjenu seansu? Svi su zbunjeno gledali oko sebe, očekujući ulazak prevarenog
lekara. U tom času tresnu nešto nasred stola, opet tako kao da je neko bubnuo pesnicom, i
kao da je hteo da pokaže da ni prvi udarac nije došao spolja, nego iznutra.
To je bila rđava šala gospodina Albina! — On je to poricao na časnu reč; uostalom svi su
prisutni i bez njegove časne reči bili načisto s tim da niko iz njihova kruga nije to učinio.
Onda Holger? Svi pogledaše u Eli, čije je spokojno ponašanje svima u isti čas palo u oči.
Ruku savijenih u zglobu, oduprevši vrhove prstiju o rub stola, oslonila se bila na naslon
svoje stolice, glave nagnute k ramenu, uzdignutih obrva. Na njenim malim ustima, koja su
bila malo opuštena, titrao je sasvim lak osmejak, koji je imao u sebi nečeg prikrivenog, a u
isto vreme nevinog. Sedela je tako i svojim plavim detinjim očima, koje nisu ništa videle,
gledala iskosa u prazninu. Zvali su je, ali ona nije davala nikakvog znaka svoga prisustva.
Istog trenutka ugasila se lampica na noćnom stolu.
Ugasila? Gospođa Šter nije više mogla da vlada sobom, vikala je uh! i ah! jer je čula kad
je kvrcnulo. Svetlost se nije sama po sebi ugasila, nju je ugasila neka ruka, koja bi bila vrlo
obazrivo okarakterisana kad bi se nazvala tuđom rukom. Da li je to bila Holgerova ruka? On
je dosad bio tako blag, tako disciplinovan i poetičan; a sad je počeo da se izmeće u
okačenjaka i ugursuza. Ko je mogao jamčiti da ta ista ruka koja je udarala pesnicom po

vratima i nameštaju, i koja je tako drsko ugasila svetlost — neće nekoga ščepati za gušu?
Vikali su u pomrčini, tražeći palidrvca i džepnu lampu. Levijeva je zakreštala da ju je neko
povukao za kosu. Gospođa Šter se nije stidela da glasno priziva boga. »Ah Gospode, pomozi
još ovog puta!« vikala je ona i cvilela, preklinjući svevišnjeg da joj sudi ne po zasluzi nego
po milosti, iako je izazivala đavola. Doktor Ting-Fu je prvi došao na zdravu misao da se
uključi svetlost na tavanici, tako da je soba odmah bila osvetljena. Dok se utvrđivalo da se
lampica na noćnom stolu odista nije sama od sebe ugasila, nego da je zatvarač bio zavrnut, i
da je trebalo samo ponoviti onaj krišom izvedeni pokret rukom, pa da opet zasvetli, —
doživeo je Hans Kastorp lično i u tišini jedno iznenađenje, koje je mogao smatrati kao
naročitu pažnju ovih detinjasto manifestovanih pomračenja. Na njegovim kolenima ležao je
neki lak predmet, onaj »Souvenir« što je uplašio jednog njegovog ujaka kad ga je uzeo sa
ormara svoga sestrića: stakleni dijapozitiv, koji je pokazivao unutarnji portret Klavdije Šoša,
a koji svakako nije on, Hans Kastorp, doneo u ovu sobu. On ga stavi u džep, ne praveći
nikakvu galamu zbog tog fenomena. Ostali su bili zaposleni oko Elene Brand, koja je i dalje
sedela na svom mestu u opisanom položaju, bludećeg pogleda, s čudnim afektiranim izrazom
lica. Gospodin Albin joj je duvao u lice, i, podražavajući doktora Krokovskog, mahao ispred
njega rukom odozdo nagore, na što je ona živahnula i — ko bi znao zašto — zaplakala.
Milovali su je, tešili, ljubili u čelo i poslali da spava. Levijeva je izjavila da je spremna da
provede noć kod gospođe Šter, pošto je plitkoumna žena bila tako uplašena da nije znala
kako će da legne u postelju. Hans Kastorp, sa dijapozitivom u unutrašnjem džepu, nije imao
ništa protiv toga da ovo poremećeno veče, zajedno sa ostalom gospodom, završi jednim
konjakom u sobi gospodina Albina, nalazeći da ovakvi slučajevi ne dejstvuju doduše na srce
i duh, ali da dejstvuju na želudačne živce, i da to dejstvo duže traje, onako kao što se onima
koji dobiju morsku bolest još čitave sate na kopnu čini da osećaju ljuljanje od koga im je
pozlilo.