Page 463 - Thomas Mann - Čarobni breg

teoretski i sasvim nezainteresovano, nije odricao postojanje — nikad još nije tako
neposredno predstavio: nikad on nije stekao praktična iskustva u vezi s njim, a njegova
odvratnost prema takvim iskustvima, neka odvratnost kastorpovskog ukusa, neka estetska
odvratnost, izvesna odvratnost ljudske gordosti — ako bismo smeli da upotrebimo tako
pretenciozne izraze kad je reč o našem sasvim nepretencioznom junaku — bila je skoro
ravna radoznalosti koju su u njemu probudila ta iskustva. On je predosećao, jasno i
razgovetno predosećao da se ta iskustva, ma kakav bio njihov dalji tok, ne mogu shvatiti
drukčije nego samo kao neukusna, nerazumljiva i čoveka nedostojna iskustva. Pa ipak je
goreo od želje da ih stekne. On je shvatio da ono »zaludničenje« ili »greh«, već dovoljno
rđavo po sebi i kao alternativa, nije uopšte nikakva alternativa, nego da se ta dva izraza
podudaraju, i da je duhovna beznadežnost samo vanmoralni oblik za izražavanje onoga što je
zabranjeno. Međutim, Placet experiri, čemu. ga je naučio jedan čovek koji bi ovakve opite
morao bez sumnje najodlučnije osuditi, vrtelo mu se neprestano po pameti; njegov moral se
počeo postepeno poklapati sa njegovom radoznalošću, kao što se to uostalom uvek i
dešavalo: sa bezgraničnom radoznalošću čoveka koji putuje radi ličnog obrazovanja, sa
radoznalošću koja možda već onda kad je okusila misteriju ličnosti, nije bila vrlo udaljena od
oblasti koja se ovde otvarala, i koja je svoj vojnički karakter time obelodanjivala što nije
uzmicala pred onim što je zabranjeno, ako se ono pojavi. Zato je Hans Kastorp odlučio da
ostane na svom mestu i da se ne drži co strani, ako bi došlo do novih avantura sa Elenom
Brand.
Doktor Krokovski je izdao strogu naredbu da se ubuduće niko ne upušta u laičke

eksperimente sa tajnim darovima gospođice Brand. On je na to dete stavio naučnu hipoteku, i
držao s njom seanse u svojoj analitičkoj podzemnoj tamnici. On ju je, kako se čulo,
hipnotisao, nastojeći da razvije njene uspavane mogućnosti, — da ih disciplinuje i da ispita
njen duševni predživot. To je uostalom činila i Hermina Klefeld, njena materinski joj
naklonjena prijateljica i zaštitnica, pa je pod pečatom tajne saznala ponešto što bi posle, pod
tim istim pečatom, širila po celoj kući, sve do vratareve sobe. Ona je, na primer, saznala da
se »onaj« ili »ono«, što maloj Dankinji pri igri došaptava zadatke, zove Holger, — a to je bio
neki mladić Holger, neki duh, njoj veoma naklonjen, neko upokojeno, eterično biće i kao
neki anđeo čuvar male Elene. — On joj je, dakle, odao onu tajnu sa prstovetom soli i
Paravanovim kažiprstom? — Da, nevidljivim usnama, koje su se mazno priljubile uz njeno
uvo, tako da ju je to tiho golicalo i dražilo na osmeh — on joj je to došaptavao. — To je
onda moralo biti prijatno i ranije, kad joj je Holger, dok je bila u školi, došaptavao odgovore,
kad god nije spremila lekciju. — Na to je Elen ćutala. To Holger nije smeo da čini, rekla je
ona docnije. Njemu je zabranjeno da se meša u tako ozbiljne stvari; uostalom, ni on sam,
bez sumnje, nije dobro znao školske lekcije.
Dalje se ispostavilo da je Elen još od rane mladosti, iako u većim vremenskim
razmacima, imala priviđenja vidljiva i nevidljiva. — Šta to treba da znači: vidljiva i
nevidljiva? — Na primer ovako. Kao šesnaestogodišnja devojka sedela je jednom u sobi u
kojoj se obično sedelo, u kući svojih roditelja. Sedela je za okruglim stolom, sa ručnim
radom. Bilo je svetlo i jasno poslepodne, a pored nje je na ćilimu ležala doga njenoga oca,
keruša Freja. Sto je bio zastrt nekim šarenim prekrivačem, jednim turskim šalom kakav nose
stare žene, pošto ga saviju »na pero«. Ležao je dijagonalno i krajevi su mu prelazili malo
preko stola. Odjednom, Elen je videla kako se jedan krajičak toga šala s one strane stola
počeo lagano savijati u »trubu«: lagano, brižljivo i ravnomerno on se savio prema sredini
stola, tako da je truba konačno bila prilično duga; a dok se to događalo, Freja je besno
skočila, oduprla se o prednje noge i, nakostrešene dlake, sela butinicama na pod, a zatim