Page 184 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem

која се услед тога јако чешу.

2) Средње или велике глисте, праве цревне глисте, дости-жу дужину до 25
центиметара, личе на кишне глисте, само су беље, тврће, полупрозрачне. Живе у
танким цревима, али могу се попети и у стомак и више — до ждрела, и могу бити
избачене кроз уста. Научно се зову аскариде.3) Трећу врсту чине тзв. пантљичаре
(научно), и то: једна која има на својој глави зупце („наоружана" пант-љичара) и
друга ненаоружана. Прва живи најпре у свињи, и са свињским месом људи је унесу
у стомак и црева, где се она закачи за зид и расте, а друга живи у гове-чету, и ако
неко једе сирово говеће месо заражено њоме, добија такоће пантљичару.
Пантљичаре, као што је познато, имају лоптасту главу, танак дугачак врат и много
танких и ширих плочастих пршљенова који се могу повезати те достигну велику
дужину.

1 Друге, реће врсте пантљичара не улазе овде у обзир јер или су ретке или не живе у
цревима него у човечјој јетри, у коју се увлаче из меса пса, овце, вола, коња, и
биљним се лековима не могу изагнати.
Прве две врсте, ситне глисте, црвићи, и праве глисте, живе најчешће у цревима деце,
и то не пре узраста од три године, док су пантљичаре по правилу „станари"
одраслих.
Деца и одрасли који имају глисте у цревима обично пате од стомака и црева, имају
честе грчеве и болове и не сумњају да имају глисте; тек случајно у столици и при
повраћању открије се њихово присуство. Болесницима је често мука, гади им се,
повраћају, осећају свраб у носу или у чмару, бледи су, изгледају изнурени,
малокрвни, испијени, лоше спавају, деца шкгућу зубима. Немају апетита или,
напротив, једу много, али без користи. Потребно је, дакле, пазити, нарочито код
пантљичаре, у измету на плоснате пршљенове и лечити се.

ЛечењеНајлакше је лечити ситне глисте — црвиће из задњег црева Како лекови који
се дају кроз уста за истеривање глиста трпе промене у току варења (у стомаку и

цревима), те услед тога не могу у доволној јачини деловати на црвиће који се налазе
на крају — боље је употребити лекове против ових глиста непосредно. У том
случају употребљавају се клизме, испирања задњег црева и чмара. Пошто се чмар
намаже неком машћу, врше се испирања соком од белог лука, сапуњавом во-дом,
сланом или хладном водом, или водом са сирћетом. Исто се то може учинити с
разблаженим соком од лимуна, тј. напра-ви се лимунада од исцећеног сока,
згњечене коре и згњечених зрна са шећером и водом. То се може и пити, а у исто
време тиме се може и клистирати.
Мрква — шаргарепа може да се употреби у исту сврху, јер њен сок делује на тај
начин што црве најпре избацује, а после њихове мишићне делове укочи. То чини
етарско уље које се налази у мркви. Разуме се да се морају узети веће дозе ко-рена
или исцећеног сока. Није отровно средство те нема .рђавих последица.
Спрема се овако: 1/2 — 1 килограм добро опраних корена шаргарепе, иситни се, сок
исцеди и сав наједанпут попије. Кроз1—2 часа узима се рицинус. У исто време 100
грама белог лука ктоа се у једном литру воде. Кад се то охлади до температуре
•тљл. направи се клизма и пусти у задње црево (Е. Мајер — Керлив). Остали
лекови биће наведени даље.