Page 8 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem

лако може то да учини оћај у Лазаревцу или онај у Књажбвцу. И њему
нису потребни скупи патенти. Стално, из године у годину, траже се цова
средства. Лечеље се не наслања више на старе методе и лекове. Они се чак
заборављају у корист нових. Тако се лечење постепено и умногоме
одвојило од природних сирових средстава, нарочито од лековитог бил«а, те
га данас огроман број лекара (да и не говорим о великоварошкој де-ци) и
не познаје, а камоли да га стручно препоручују народу, мада га понекад
прнмењују у својој пракси (у срезу, на селу итд.). У виду специјалитета
улива се постепено народу појам да су прави лекови само они које он купи
по скупе новце, а да их у његовој околини нема и не може бити... У пракси
често уносимо у рецепте и оно што се болеснику налази испред носа,
уместо да га научимо како да се користи оним птто му је под руком. Многи
знамо само за рецепте и препуштамо да, за новац, болеснику све други
спреми, уместо да просто објаснимо како треба да се опреми дек од биљке,
од цвета, корена, коре, од мешавина, и тако му помогнемо у два правца: да
га излечимо н да га то не стаје скупо
Тиме ипак нећу да кажем да се можемо одрећи свих оних до-брих лекова
које су дале хемија и индустрија, као што се не можемо одрећи свуда и
свакад електричне сијалице, али хоћу рећи да је "време да се мало
зауставимо, јер смо се сувише удаљили од природе, пренебрегли смо
природне лекове и биљке. Време је да се вра-тимо мало натраг... Наш
народ особито цени лечење лековитим биљем, независно од тога да ли у
званичној медицини влада овај или онај покрет, мо-да. Њему није потребно
доказивати много да у биљкама има „,целог лека", каквог нема у посебном
леку који је из те биљке изваћен у лабораторији. Још ако му научна
медицина то препоручи и да о томе доказа, онда ће он та средства
прихватити радије него она која су му данас скупа или која не може
набавити брзо. У последње вре-ме се чак примећује отпор код болесника и
жела да им се не про-писују лекови — али кад им се препоручи билзии,
домаћи лек, они на то радо пристају... Зато су лекари, а нарочито
лекари у народу, дужни да му обрате већу пажњу на могућност лечења
лековитим биљем. Лако је, врло лако прописати неки готов, патентиран лек
и сматрати да је посао свршен. Много се више труда, памћења и умног
напрезања тражи да се пропише нашем човеку биљни лек, са свиц
упутствима која његова употреба изискује, него када се пропишу колачићи
(„та-блете"), чији је начин узимања већ одређен или је на упутству. Нај-зад,
лекар добро зна и не сме заборавити ни то да је физиолошки (да Жажем
природни) раствор лека много бољи него много пута ку вани и печени
фабрикат. Природни биљни лек делује мекше и неж-није на човечје ткиво,
док „пречшцћени" лек, фабрикат, може и да квари и да пече слузокожу
уста, стомака и црева.
Разуме се да ово популарисање лечења лековитим биљем за-хтева од
лекара и боле познавање била. Али је то и захтев нашег времеиа, нашег
доба: морамо услед разних узрока, националних, економских и државних,
да се враћамо на искоришћавање свих из-вора богатстава и на своја
народна средства лечења и самопомоћи. А како ћемо ако не будемо знали
која су та средства и како се
Стога сам мишљења да су баш лекари наши дужни да, колико је год
могуће, замењују лекове страног порекла лековима добије-ним из домаћих
билака. Јер, исклучујући сваки шовинизам у овој области, могу једног дана
наступити догађаји (рат, немири, сукоби итд.) кад се ти страни лекови не