Page 11 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem

жељу многобројних пријатеља који су хтели да то уđе у ново издање. Нека

би ово обоје, и лечење билем и лечење дијетом, донело пуно користи

свима.

Ар Р. Г. У В ОД

Онај коме је. познат шчин. лечења људи — нека не чува то само за себе,
него нвка све изложи и другима у пуној мери.
Парафраза св. Кцрила

КРАТКА ИСТОРИЈА ПОЗНАВАЊА И ПРИМЕНЕ ЛЕКОВИТОГ БИЉА

Научник Лехамо казао је: „Ми сваки дан имамо примера који и највећим
сумњалицама показују колико су лековите по-једине биљке. Погледајте
само на домаће животиње: псе, мачке итд. Зар не видимо, чим се која од
њих разболи, да одмах трчи на травке, лечи се и оздрављује, не мењајући
ни у чему начин живота?" Сви примитивни народи лече се домаћим
средствима, по-највише биљкама. Да би дошли до неког резултата, они су
мо-рали све испитати, па и жртве дати, јер су се многи и тровали, ако нису
били опрезни. Али, углавном, сви ти народи стекли су у току векова
искуства да одре&ене биљке лече од ове или оне болести. То искуство и
знање нису имали сви, него само поједини људи, може се рећи
најпромућурнији. И ти људи, користећи се тиме, постали су видари или су
узели на себе маску маћионичара, врачара и других „виших" бића мећу
простом масом. То своје знање, ма колико оно било ограничено и неси-
гурно', ови зналци чували су за себе и као тајну предавали сво-јим
наследницима, те се тако из поколења у поколење одржава-ла та првобитна
вештина или наука о лечењу. Као и лекови, предавали су се из поколења у
поколење и отрови који су служили човеку у борби за опстанак и у борби с
непријатељем (отрови за стреле, за копljа, за тровање: сипани у пиће и је-
ло итд.). Првобитно лекарство ипак је јако коракнуло кад је дошло у руке
свештенства, тога чувара науке старога доба. Оно је као друштвена каста
хиљаде година чувало и искоришћавало то сазоје знање. С њиме и почиње

права историја лекарства. Император Чин Нонг, каже париски професор
Емил Перо, од кога узимамо ове као и далljе податке, 3000' година пре
наше ере знао је бар за сто лековитих трава. Њега и императора Ху-анг Ти
(2637. пре наше ере) можемо сматрати за оца медицине и познавања
природе уопште. Опис и изучавање билака, час брже час спорије, напредо-
вали су стално све до онога дана када су кинески научници Ли Чи Чи и
његов син дали дело, управо еициклопедију, Бен-цао--ган-му, које је
постало класично, у 52 свеске, са 1100 страница, од којих је 20 свезака
(18—39) посвећено лековитом биљу.

Неки најновији лекови у медицини добијају се из кинеских биљака. У