Page 333 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama

102.

Na preveseloj vrtešci nemilosrdnog smiraja

- Prokuni Boga i umri - rekia bi Jovova žena.
Neopisivi starčić je već mesecima gazio duboke tepihe „Valdorf As-
torije” kao da se šunja. Plašili su ga spori Iiftovi u krletkama od gvozđa, i
mermer i orhideje. Rastuživale su ga apsurdne Ming vaze u holu.
Da li te to brine, čitaoče?
Naš junakje potpuno zaboravio da gospodinu Boltu, vlasniku „Val-
dorf Astorije”, duguje devetnaest hiljada dolara?
Pa šta? Valjda je i njemu svet nešto dugovao.
A da li je tačno da je prepisao kulu Vardenklif u svojinu Boltu na ime
duga?
Teslina kula je već godinama stajala pusta. Blistavi čelik je pokrila
rđa.
Kao što smo rekli, pre rata, naš dezorijentisani dragi junak je još
uvek ponekad uzimao:

Noćni voz za Vardenklif

Praćen senkom Edgara Alana Poa, odlazio je do usnulog kolosalnog
hola stanice Grand central. U taj kasni čas nije bilo crvenih kapa staničnih
nosača. Pratio je eho svojih koraka i misli. Peo se mermernim stepenica-
ma i stao nad pustu putničku arenu. Na kugli u sredini, četiri sata su po-
kazivala ponoć. Ponoć. Ponoć. Ponoć. Ponoć. Na bronzanim lancima
visila su svetleća jaja. Ogromni prozori bili su izdeljeni vitkim gvožđem.
Kupolu su pokrile zlatne konstelacije. Usamljenikovi koraci su ođjekivali
praznim holom ispod sudbine koju su određivale zvezde.
Hvatao je noćni voz za Vardenklif.
Kao noćni leptir zurio je u tuđe prozore.
Tonuo je u „Njujork san” i vozio se sa Malim Nemom.
Odvučen. Odvučen.

339