Page 149 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 149
je celo stanovništvo, čija je pokornost cilj terora. Njemu je upuće-
na terorska poruka, sadržana u aktu nasilja, primenjenom prema
neposrednoj žrtvi.
Skoro nijedan sistem terora ne počiva samo na izazivanju stra-
ha. Na mase se utiče, njima se manipuliše na razne načine, među
koje spada indoktrinacija, razvijanje odgovarajuće ideološke svesti
na koju se oslanja vlast, kojom se njeni postupci čine dobrim,
neminovnim, na višim načelima zasnovanim. Čak i neki terorski
sistemi koji naoko nemaju ideološke utemeljenosti i liče na “goli
teror” počivaju na izvesnoj podršci u svesti većine ili dela podanika.
Zuluski kraljevi ne bi mogli da čine ono što su hteli da im religio-
zna uverenja nisu bila podarila natprirodna svojstva, da protivljenje
njima nije bio opasan greh i da njihova krvoločna samovolja nije
predstavljala izraz božanskih svojstava.
Nema religije koja svoje božanstvo ne slika kao nedokučivo,
ljudskom razumu nepristupačno, pa prema tome nepredvidljivo
i surovo u izlivima svoga gneva. Verniku koji strada ostaje samo
da sam zaključi šta je skrivio, a pretpostavka je da greši on a ne
bog, i da, kao pravedni Jov, treba da nastavi da hvali svevišnjeg
koji ga opravdano stavlja na muke ili ga mukama kuša. Prirodno
je onda što svi božji namesnici na zemlji pokušavaju da ispolje
takva svojstva, od aksiomatičnosti njihove vlasti, preko zahteva
za potpunu pokornost, pa do prava i dužnosti da neobrazloženim
kaznama bez opomene nagone podanike da, umesto da razmišljaju
o smislu vlasti i promašajima vladajućih, lupaju glavu o svojim
gresima. To važi i za sisteme koji su naoko sekularni, ali počivaju
na ideologijama koje imaju religioznu dimenziju apsolutnog de-
terminizma. I tu istorija ima neki neumitni smisao i tok, prikriven
za većinu a dostupan sveznajućoj eliti, i tu je delikt “objektivan” a
ne subjektivno skrivljen, i tu postoji neka daleka nagrada, ako ne
u zagrobnom životu, a ono u idealnom društvu, za koji se sadašnja
generacija žrtvuje da bi u njemu uživali, možda, njeni praunuci.
I bez potrebe za pribegavanjem nasilju, u sistemu potpune ideo-
logizacije izaziva se izvesna vrsta stalne zebnje, neprekidne teskobe.
Istina gubi smisao, činjenice postaju privid, odnosi uzročnosti su
privremeni – sve to određuje neko drugi. Sumnjajući u svoj razum,
pa čak i u čula, čovek je ostavljen bez čvrstog uporišta i živi u svetu
nepredvidljivosti. U takvoj okolini on tačno ne zna ni odakle vreba
opasnost, pa prema tome ne doživljava samo uobičajeni strah, koji
je orijentišući jer navodi na uklanjanje izvora ugrožavanja, nego
149