Page 303 - Željko Krstić - TITO - PARTIJA - KORUPCIJA
P. 303

Ţeljko LJ. Krstić                                                                SVITAC

               Pip nije šeret koji se podsmeva kao vojnik Švejk, nije toliko
        pretenciozan da iz svake prilike cedi mudrost za sve druge (kao
        Nasradin Hodţa), nije ni toliko namerno bezazlen da u društvenom oku
        balvane zamenjuje za dlake u jajetu (kao vojnik Ĉonkin), niti je
        dovoljno domišljat (kao David Štrbac) da traţi pravdu za svog jazavca;
        on nije ni nacionalist, ni pacifist, ni arivist, ni onaj ko se podsmeva, ni
        onaj koji sudi ili, ne daj boţe, presuĊuje; on je tu negde u porodici, ali
        nigde konaĉno i neopozivo, nije sliĉan, već autentiĉan.
               Pip prima udes time što ga mimoilazi, ili time što je prema zlu
        ravnodušan, ili time što nalazi rešenja ne traţeći ih, i kao da ga se ne
        tiĉu ni udesi ni rešenja.
               To je junak utrnuo od ţivota, presit svega i ravnodušan prema
        svemu i svakome. On neće ono što svi hoće ili moraju, jer ništa neće
        niti mora. On se spasava zato što izlaza nema, i što je jedini izlaz da se
        ono ĉega nema i ne traţi.
               Pip nije ni veseo, ni tuţan, ni zao, ni utuĉen, ni nemiran, ni
        nervozan. On je pogubio osećaje i raspoloţenja. On nema dušu niti mu
        takav luksuz uopšte treba. On je jedina slamka meĊu "vihorove" kojoj
        je svejedno kuda će i kako će.
               Gde god se naĊe, Pip je na pravom mestu i ništa mu bolje i lepše
        nije ni potrebno od onog u ĉemu se našao. A baš u tom paradoksu je
        lek.
               No, Pip nije tip. Ili bar nije samo to. On je stanje, opšte neko mesto,
        ugao koji je neobiĉan, neoĉekivan, iznenaĊujući. On ne šiba svet a,
        uostalom, nema ni bilo kakav aktivan odnos prema svetu. Pip odreĊuje
        svet implicitno svojom utrnulošću, svojom ravnodušnošću, time što ga
        se ništa više ne tiĉe i time što sve to na svoju ravnodušnost ne natiĉe,
        nego prosto bagateliše.
               Priĉa o Pipu ume da zgusne sve nevolje u jednu, da zadene za pojas
        sva zanimanja i sve dogodovštine, upre prstom u celi svet, a kao da traţi
        samo jedan izlaz i samo jedno rešenje: ravnodušnost prema svakom
        rešavanju. Neka se zbiva što god se zbiva - Pip ostaje izvan opipa. On je
        utekao iz zbivanja time što je postao neosetljiv za bilo koju posledicu
                                         303
   298   299   300   301   302   303   304   305   306   307   308