Page 328 - Jeremy Rifkin - Entropija, novi pogled na svijet
P. 328
neobnovljive energetske baze na obnovljivu, i sa primenjene
fizike kao procesa transformacije na primenjenu molekularnu
biologiju, pojavljuje se i nova naučna paradigma, ona za koju se
optimisti nadaju da će pružiti osnovu za novi pogled na svet za
genetsko doba za koje se pripremaju. Paradigma se naziva
teorija disipativnih struktura, a njen glavni arhitekta je Ilja
Prigožin, belgijski fizikohemičar čiji mu je rad u neravnotežnoj
termodinamici doneo Nobelovu nagradu za hemiju 1977. godine.
Disipativne strukture se odnose na otvorene sisteme koji
razmenjuju energiju sa svojom okolinom. Sva živa bića, i neki
neživi sistemi, su disipativne strukture. Oni održavaju svoju
strukturu kontinuiranim protokom raspoložive energije kroz svoj
sistem. Prigožin ističe da što je disipativna struktura složenija, to
je više integrisana i povezana i samim tim joj je potrebno više
protoka energije da bi se održala. Primetivši da protok energije
kroz disipativnu strukturu izaziva fluktuacije, Prigožin s pravom
zaključuje da ako fluktuacije postanu prevelike da bi ih sistem
apsorbovao, biće primoran da se reorganizuje. Prigožin zatim
tvrdi da reorganizacija uvek teži ka višem redu složenosti,
integracije i povezanosti i većem protoku energije. Svako
naredno preuređenje, jer je složenije od prethodnog, još je
ranjivije na fluktuacije i preuređenje. Dakle, složenost stvara
uslov za veću nestabilnost, što zauzvrat pruža mogućnost za
veće preuređenje i ubrzanje evolutivnog razvoja i protoka
energije. Prigožin, dakle, izjednačava nestabilnost sa
fleksibilnošću. Koristeći komplikovane matematičke formule,
on pokušava da pokaže da što je sistem složeniji i energetski
