Page 159 - Odiseja
P. 159

Homer: Odiseja



            195                  Sve: i dugačke staze i luke za pristanak zgodne,
                                 K tome vrletne hridi i brsnata mnoga drvèta.
                                 Skoči od zemlje i ùsta i pogleda očinsku zemlju,
                                                                        7
                                 Zatim zalelekne on i u bèdra, spustivši ruke,
                                 Oba se lupi tad i cvileći prozbori ovo:
            200                  »Jaoh li meni, kamo, u čiju dođoh sad zemlju!
                                 Jesu li opaki ljudi i divlji, bez pràvicē svake,
                                 Ili su gostima radi i boje se bògōvā srcem?
                                 Kamo mi valja da blago odnesem? kud ću se ì sām
                                 Djeti sada? òstō da budem ja kod Feákā
            205                  Ondje! il' premogúćnu da kralju drugome budem
                                 Došao, koji bi mene otpremio s ljubavi kući!
                                 Ne znam, kuda mi blago valjádē sakrit, al' ovdje
                                 Ostavit ga ne mògu, da plȉjen ne postane drugih.
                                 Avaj feačke mûdrē čelòvođe nisu u svemu
            210                  Pametne, pravične bile! Odvèsti dadoše mene
                                 Oni u drugu zemlju, a rekli su, da će me dati
                                 Odvest na itački otok na pogledni, ali me nisu!
                                 To im platio Zeus pribjegára pomagač, što gleda
                                 Ì drugē odòzgō te kazni koji što zgr'ješi!
            215                  Al' sad deder blago da izbrojim, pa ću tad vidjet,
                                 Nisu l' iz koritaste odnèsli štogod mi lađe.«
                                    Reče i prebroji kotle i prekrasne tronoge one,
                                 K tome prebroji zlato i lijepo otkano ruho,
                                 Ništa mu nestalo nije! A tada za očinskom zemljom
                                                                          8
            220                  Zaplače cvileći vrlo uz obalu prešumnog mora
                                 Vrljajući, i tada Atena se primakne k njemu
                                 Stasom slična mladiću, ovčaru godina mladih
                                 Nježnu, kakovi jesu knezóvā sinci; Ateni
                                 Krasno načinjen plašt je na plèćima udvoje složen,
            225                  Potplati nà b'jēlīm joj nogama, koplje u rùkū.
                                 Radostan opaziv nju, Odisej u súsret joj pođe,
                                 Besjedu započne s njome i krilate prozbori r'ječi:
                                 »Prijane, s tobom se prvim na ovoj sastajem zemlji:
                                 Budi mi zdrav i ne misli zla sukòbīv se sa mnom!
            230                  Nego čuvaj mi ovo i samog me čuvaj, jer tebi
                                 Molim se kakono bogu i tvoja koljena grlim.
                                 Ded odgovori mi pravo, da znadem, što te sad pitam:
                                 Koje je ovo polje i zemlja? I kakvi su ljudi?
                                 Je l' to pogledan koji od ȍtōkā, ili je kopna
            235                  Grudastog obala to te daleko se u more pruža?«
                                    Sjàjnōkā na to ovako Atena odgovori njemu:
                                 »Il' si tuđinče, lud il' dolaziš ti iz daljine,
                                 Kada me za zemlju pitaš za ovu! Nije ti ona
                                 Neslavna baš tolìkō, a znadu je premnogi ljudi:
            240                  Znadu od istoka ljudi sunčànōga, znadu od zore,

                   7  198. U Homera se ljudi udaraju u bokove, odnosno o bedra kad što neprijatno vide ili čuju; u našim naro-
                   dnim pjesmama udaraju se u takvu slučaju »rukom po koljenu«, npr. u Vuka 1. knj. (1841) str. 586, II. knj.
                   (1845) str. 144, 303, 383.
                   8  220. Odisej opet plače; vidi o plakanju Homerovih junaka 4. pjev. st. 55.

                                                                                                       159
   154   155   156   157   158   159   160   161   162   163   164