Page 134 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 134

као и свака журба и спремност. Али је плитка. Тешко да смо се истински замислили над тим
               шта  је  то  модернизација  и  какви  су  њени  корени,  каква  је  њена  природа,  какве  су  њене
               подврсте. Покушаћемо да размотримо то питање другачије – каква модернизација је Русији
               потребна?
                     Данас ретко ко схвата да се термин “модернизација” састоји из двају делова. С једне
               стране, постоји техничка модернизација. Тај аспекат модернизације највише пада у очи – она
               је  оличена  у  новим  уређајима,  летилицама,  средствима  везе,  средствима  добијања  новца,
               новим материјалима, новим информационим технологијама и темељним нанотехнологијама.
               Објекат те модернизације представљају оруђа, средства, који олакшавају човеку живот, чине
               свет  комфорнијим,  удобнијим, бржим,  делотворнијим, ведријим, чине  да његов  интерфејс,
               како кажу компјутераши, буде пријатељски расположен према кориснику. И тај интерфејс,
               свакако, зависи од техничке модернизације.
                     Међутим, постоји и друга страна модернизације, по правилу историјски тесно везана са
               првом. То је морална, културна и социјална модернизација. Док објекат прве модернизације
               представљају  оруђа,  у  другом  случају  су  то  народ,  друштво,  држава,  морал,  моралност,
               начела,  култура.  У  том  случају  модернизација  има  сасвим  друго  значење.  На  пример,
               модернизација обичаја – то је одрицање од традиционалних вредности: испрва одрицање од
               црквених  бракова,  потом  одрицање  од  бракова  склопљених  у  некој  грађанској  установи,
               даље  следи  дозвољавање  истополних  бракова,  после  чега  сасвим  логично  следи  потпуно
               укидање установе брака и полигамија постаје социјална норма.
                     То је једини пут модернизације породице, друга модернизација породице не постоји.
               Ако  желимо  да  модернизујемо  установу  породице,  значи,  мораћемо  да  растачемо  њене
               традиционалне норме и прихватамо нове. Истим путем одвија се и културна модернизација.
               Традиционални основ културе представљала је верска уметност. Верско сликарство, верска
               књижевност,  појање  –  модернизујући  то,  прошли  смо  раздобље  световне  културе,  потом
               авангардне,  завршивши  све  постмодернистичким  фрагментима  света,  организованим  на
               случајан начин, који такође сада представљају елементе културе.
                     Морална модернизација доводи до распада традиционалних односа између људи. Сваки
               човек постаје сам за себе и не признаје никакве друштвене или социјалне нормативе. Према
               томе,  модернизација  у  тим  сферама  значи  одрицање  од  конзервативних  начела,  од
               традиционалних  облика  моралности,  од  традиционалног  светоназора,  верских  норми,  од
               вредности  породице,  колектива,  народа,  етноса,  заједнице,  то  јест  свега  онога  што  чини
               колективну самосвојност људи.
                     Управо  та  модернизација  прати  техничку  модернизацију.  И  једно  и  друго  назива  се
               истим  одредницама  –  прогрес,  усавршавање,  развој.  Под  тим  нама  уобичајеним  речима
               садржана су два прилично различита значења. Реч модернизација потиче од речи “модеран”,
               то јест “савремен”. Али то није просто оно што се дешава у наше време. Модерна – то није
               “савремена”,  то  је  “нова”.  Модерна  је  започела  онда  када  су  људи  решили  да  се  одрекну
               конзервативне прошлости, раскину са традицијом, када су људи решили да не гледају уназад,
               на богоносне оце, на начела свога племена, свога етноса, своје државе, и када су почели да
               гледају унапред, у супротну страну. Управо тада је и започела Модерна.
                     Ма колико чудно за нас, услед различитости руског и европског речника, звучала реч
               “савременост”,  али  савременост  има  почетак.  Традиционално  друштво  заменила  је
               модернизација,  такозвано  Ново  доба.  Оно  је  настало  када  су  се  људи  одрекли
               традиционалних начела.
                     Од тог раздобља и почиње да се рачуна модернизација – од епохе Препорода из XIV
               века.  А  од  XVII  века  –  у  предвечерје  Просветитељства  –  настаје  врхунац  модернизације
               западноевропског света. У тој модернизацији била су садржана оба аспекта.
                     С  једне  стране,  технолошки,  материјални.  С  друге  –  морални,  социјални,  културни,
               пошто  је  на  пример  производња  парних  машина  историјски,  психолошки,  идеолошки  и
               културно тесно везана за раздобље борбе са религијом, са маргинализовањем положаја Цркве
               у  друштву,  са  секуларизацијом  и  ослобођењем  човека  од  оних  спона  које  су  га  у
   129   130   131   132   133   134   135   136   137   138   139