Page 132 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 132

Наравно, “Левијатан” сасвим може и уопште без било какве мисли – као данас. Али то
               није  обележје  његове  снаге.  Пре  ће  бити  да  садашње  стање  показује  како  то  више  није
               никакав  “руски  Левијатан”  већ  шапа  другог,  неруског  “Левијатана”.  Или  је  руски
               “Левијатан” некуда отпузао.
                     Бунтови и устанци. Ту је заиста још увек малчице страшно. Засад страшно. Чечени и
               присталице  Лимонова  покушали  су  да  “руског  Левијатана”  повуку  за  реп,  показавши
               отворену,  изазовну,  дрску  и  увредљиву  непокорност.  Како  све  нису  називали  чудовиште,
               како му се све нису ругали. И некаква реакција се испољила. Осећа се некадашња моћ. Али
               никакве  репресивне  мобилизације  нема,  пре  –  агонија,  грчење.  Малени  кавкаски  народ,
               пошандрцао од  самог  себе,  већ  готово десет  година  одолева  редовној  војсци  која  је читав
               простор насумице изравнала бомбама – своје и туђе. Шачица живчаних шипараца на челу са
               маторим  писцем-порнографом,  “асфалтним  номадом”  светских  престоница,  приређује
               систематске хулиганске испаде – и са њима већ годинама не могу да изађу на крај храбре
               армије припадника специјалних служби. Није ваљда то “Левијатан”? Забога, то је пародија на
               њега. Звер је гола. Крљушт јој је поотпадала, а канџе се излизале. Сада не говорим о томе да
               ли  да  плачемо  или  се  смејемо,  него  о  чињеничном  стању  ствари.  Отворене  бунтове  и
               подругљиву  непослушност  власт  још  не  опрашта.  А  не  “отворене”  и  не  “подругљиве”
               опрашта.
                     И најзад “завера”. Завере у Русији постоје, било их је и биће увек. Кују се са завидном
               редовношћу, и у тренутку док читате ове редове скупина врло опасних и подмуклих ликова –
               многи од њих су у самом врху власти – плете против Русије и њеног председника опасне и
               дрске сплетке. Трљајући руке, говоре: “Ово ћемо приредити 2010. године, а ово годину пре
               тога,  а  када  су  наше  прекоокеанске  колеге  2008.  године  притиснуле  Назарбајева  и
               Лукашенка, ми смо учинили то и то; за то је 2008. године требало извести то и то, а ако не
               успе, предузећемо крајње мере – али најкасније 2009. године”. Шум пригушених гласова и
               злослутне  сенке  уплићу  се  у  наметљиво  зујање  у  ушима,  истанчано  хранећи  живчану
               параноју власти – унутрашњи глас не престаје: “Издаја! Све сама издаја унаоколо!”
                     Да, управо издаја. И то није ново. Али данас се завереници осећају толико слободно да
               највише чега се још боје јесте премештај на другу дужност – с  унапређењем. Они који не
               учествују у завери просто политички не постоје. А што су завереници ближи председнику,
               тим удобније и безбедније кују своје црне планове. Огромно змајево око само трепће.
                     Лоповлук. Али то више није тема већ празник савремене руске политикологије. Када
               су  раније  писали  да  “у  Русији  краду  сви”,  то  је  била  метафора.  Шта  је  то  “сви”  може  се
               схватити тек данас. Лоповлук је постао унутрашњи садржај политичког процеса. Ништа се
               не  остварује  без  мућки  или  “уграђивања”  по  систему  “а  где  сам  ту  ја”.  Аферизам  се  у
               савременој  Русији  претворио  у  синоним  “делотворне  политике”  или  успешне  “политичке
               технологије”.  Крађа  је  једина  ствар  која  чини  нешто  одређено  у  савременој  државности.
               Остало је “ботаника”, другим речима, “димна завеса”.
                     Повећавање  плата  трудбеницима,  смањивање  плата  трудбеницима,  доношење  закона,
               укидање закона, проширење повластица, кресање повластица – све што се дешава или треба
               да  доноси  “чисто  конкретне”  дивиденде  “конкретним”  чиновницима,  или  се  ниједна  тема
               напросто неће разматрати. Ако пригусти, унајмиће неког “професора” који ће за копејке све
               скоцкати за извештај, и мртви-`ладни наставити.
                     “Руски  Левијатан”  увек  је  био  попустљив  према  лоповлуку.  Али  не  до  те  мере!  Јер,
               ускоро  ће  за  то  награђивати.  Медаља  “почасни  лопов  Русије”  додељује  се  Палу  Паличу
               (Ивану Иваничу, Васиљу Васиљичу) за крађу у великим размерама.
                     Што  је  најважније,  за  то  је  немогуће  никога  окривити  –  просто  “руски  Левијатан”,
               отворено  говорећи,  липсава.  Чињеница  је  очигледна.  Остао  је  само  привид,  сећање,  неки
               неразговетни спот.
                     Ресурс “политичког страха” у Русији је исцрпљен. И чим се последње сенке размиле,
               сви ће видети: свето место овога пута је празно.
   127   128   129   130   131   132   133   134   135   136   137