Page 130 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 130
Чиновник у себи спаја како апстрактно левијатанско начело – оличење безличносне
механичке установе, тако и одређеног човека са његовим себичним интересима, лукавством
и похлепом. Будући да га је “Левијатан” овластио, руски чиновник избегава да обезличено
служи обезличеном систему, и лоповлук постаје омиљени облик умерене опозиције,
испољавање својеврсног ситног бојажљивог подмитљивог бунта против деперсонализоване
државне машинерије. Поткупљивост, корупција и лоповлук чиновника – то је облик
саботирања делотворне делатности државе, те стога није нимало једноставна појава.
Руски чиновник-лопов је национални тип и, као и све руско, двосмислен, са својом
особеном подругљивом егзистенцијалном стратегијом. Гест личног лоповлука демонстрира:
ја намерно бркам појмове апстрактног државног механизма и конкретних личних себичних
интереса, самим тим делимично “хуманизујем” хладноћу чудовишта “Левијатана”, чиним га
ближим људима, пошто се кроз мене испољавају премда ниске, зато сасвим људске црте, а не
отуђена кобност казнене машинерије. Тако руска корупција показује својеврсни прелазак
одређеног подмитљивог чиновника са положаја субјекта страха, другим речима, онога ко тај
страх изазива, на положај објекта застрашивања – онога ко тај страх осећа (заједно с
обичним људима).
Сразмере страха у разним епохама руске историје
У разним раздобљима руске историје држава је нарочито појачавала притисак на
одређене тачке, у разним спојевима и с различитом јачином.
Иван Грозни обрушио је моћ репресија на “издају”, параноидни стил његове владавине
усмерио је оштрицу страха против “завереника”, против власти удеоних кнежева и
истакнутих бољара из његовог окружења. Углавном су кажњавани представници елите,
владајуће класе. Неистомишљеништво се током његове владавине није нарочито
испољавало, народни бунтови и немири гушени су у истом режиму као и пре њега, а за
лоповлук се кажњавало умерено – најчешће је то постајало повод за репресије по линији
“издаје”.
У доба раскола, патријарха Никона, Алексеја Михајловича и одмах после њега у први
план избиле су репресије због неистомишљеништва, и океани страха су обрушени на
присталице старе вере. У том раздобљу и наредном столећу староверци су постали квасац и
идеологија за масовне народне немире и побуне – од Разина до Пугачова. Лоповлук је тада
цветао као најмање опасан и властима најразумљивији облик ентропије.
“Руски Левијатан” је XVIII и прву половину XIX века провео у борби са бунтовима и
заверама. А од друге половине XIX века па све до Октобарске револуције главну претњу
представљало је неистомишљеништво у облику револуционарних организација.
У ХХ веку и поготово у стаљиново доба “Левијатан” је достигао свој врхунац, и свако
од четири основних испољавања антидржавне делатности најсуровије је кажњавано.
Стаљинизам представља највишу архетипску тачку руске државности схваћене
“левијатански”: управо ту су немилосрдно кажњавани због неистомишљеништва (стварног
или тобожњег), због побуна (или помисли на побуну), због завера (или сумње у заверу), због
лоповлука (у мањим и већим размерама). То је био прави праздник политичког страха, дотад
невиђеног, где је “руски Левијатан” потпуно показао своју моћ и своје могућности.
Успутно запажање о слободољубивом и непокорном руском народу
Често смо у прилици да чујемо како руски народ поседује ропске црте, како је склон да
повлађује репресијама и мири се са самовољом власти. Моје становиште је сасвим супротно.
Убеђен сам да је руски народ у својој души крајње слободољубив, непокоран, уопште није
склон дисциплини, горд је, сазерцатељан (ако хоћете, лењ – сакрално лењ), не трпи над
собом никакву врховну установу, очаран је сопственом тајанственошћу, ватреном душевном
лепотом, прожет црном светлошћу која шикља из руског тла, скрива се у осаму од месечине