Page 2 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 2
Александар Гељевич Дугин
Четврта политичка теорија
Са руског превела Сава Росић
Предговор. Четврта политичка теорија: бити или не бити?
У садашњем свету стиче се утисак да је политика завршена – у најмању руку она коју
смо знали. Либерализам се упорно борио са својим политичким непријатељима који су
предлагали алтернативне рецепте – са конзервативизмом, монархизмом, традиционализмом,
фашизмом, социјализмом, комунизмом – и најзад, на самом крају ХХ века све њих победио.
Логично би било претпоставити да ће политика постати либерална, а сви њени противници,
обревши се на периферији, започеће преиспитивање стратегије и стварање новог фронта:
периферија против средишта (Ален де Беноа). Међутим, почетком XXI века све је кренуло по
другом сценарију.
Либерализам, који је одувек инсистирао на минимализовању Политичког, одлучио је
после своје победе да уопште укине политику. Можда да спречи настанак политичке
алтернативе и учини своју владавину вечном или зато што је исцрпљен политички дневни
ред услед одсуства непријатељâ, по Карлу Шмиту неопходних за ваљано конституисање
политичког става. У сваком случају, либерализам настоји да ограничи политику. При том се
и сам променио – прешавши са ступња идеја, политичких програма и изјава на ступањ
ствари, ушавши у ткиво друштвене стварности која је постала либерална, али не политички
већ на свакодневни, „природни“ начин. Услед таквог преокрета историје изгубиле су
актуелност све политичке идеологије које су током последњих столећа биле у бурној
међусобној завади. Конзервативизам, фашизам и комунизам, као и њихове споредне
подврсте изгубили су, а либерализам је, победивши, одмах мутирао у свакодневицу,
трошаџијство, индивидуализам, постмодернистички стил фрагментисаног субполитичког
битка. Политика је постала биополитика, прешла на индивидуални и подиндивидуални
ступањ. Испоставило се да су позорницу напустиле не само политичке идеологије које су
изгубиле, него и политика као таква, укључујући и либералну. Управо зато образовање
алтернативе не успева. Они који се не слажу с либерализмом обрели су се у сложеним
приликама: непријатељ се, победивши, растворио и ишчезао; борба се води са ваздухом.
Како се бавити политиком када политике нема?
Излаз је само један: одустајање од класичних политичких теорија – било да су изгубиле
или победиле, и напрезање уобразиље, схватање стварности новог глобалног света, исправно
одгонетање изазова Постмодерне и стварање нечег новог – изван политичких битака XIX и
XX века. Такав прилаз представља позив на разраду Четврте политичке теорије – изван
комунизма, фашизма и либерализма.
Да би се приступило разради те Четврте политичке теорије, потребно је:
• преиспитати политичку историју последњих векова с нових становишта, изван оквира
уобичајених идеолошких клишеа старих идеологија;
• схватити дубинску структуру глобалног друштва које нама наочиглед настаје;
• исправно одгонетнути парадигму Постмодерне;
• научити се да опонирамо не политичкој идеји, програму или стратегији него
“објективном” стању ствари, самом социјалном ткиву аполитичног, фрагментисаног
(пост)друштва;
• најзад, изградити аутономни политички модел који предлаже пут и пројекат у свету
безизлаза и бесконачног рециклирања једног те истог (постисторија по Жану Бодријару).
Ова књига посвећена је управо томе – приступу разради Четврте политичке теорије
кроз преглед прве три политичке теорије, као и идеологијâ национал-бољшевизма и
евроазијства, које су се сасвим приближиле Четвртој. То није догма, није целовит систем,
није готов пројекат. То је позив на политичко стваралаштво, изношење интуиција и