Page 6 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 6
идеологији и просто ускраћују право на постојање свим осталим. То није баш тако. Када
либерализам из идејне смернице постаје једини садржај расположивог социјалног и
технолошког битка, то више није “идеологија”, то је бивствена чињеница, то је “објективан”
поредак ствари, који је не само тешко већ и бесмислено оспоравати. Либерализам у епохи
Постмодерне прелази из сфере субјекта у сферу објекта. То ће у будућности довести до
потпуне замене стварности виртуелношћу.
Четврта политичка теорија замишљена је као алтернатива Постлиберализму, али не као
једна идејна смерница у односу на другу идејну смерницу, већ као идеја супротстављена
материји; као могуће које улази у сукоб са стварним; као још непостојеће које напада већ
постојеће.
При том Четврта политичка теорија не може бити наставак ни Друге политичке теорије,
ни Треће. Крај фашизма, као и крај комунизма, нису били просто случајни неспоразуми него
израз сасвим јасне логике историје. Они су упутили изазов духу Модерне (фашизам малтене
отворено, комунизам замагљено – видети разматрање совјетског раздобља као посебног
3
“есхатолошког” издања традиционалног друштва код Михаила Агурског или Сергеја Кара-
4
Мурзе ) и изгубили.
Значи, борба са постмодернистичком метаморфозом либерализма у облику
Постмодерне и глобализма мора бити квалитативно другачија, заснивати се на новим
начелима и предлагати нове стратегије.
И поред тога, полазиште те идеологије – која је могућа али не зајемчена, није кобна,
није предодређена, проистиче из човекове слободне воље, из његовог духа, а не из безличних
историјских токова – чини управо порицање саме суштине Постмодерне.
Па ипак та суштина (као и откривање раније неочигледне позадине саме Модерне која
је толико потпуно остварила свој садржај да је исцрпела унутрашње могућности и прешла у
режим подругљивог рециклирања ранијих етапа) представља нешто сасвим ново, раније
непознато и тек наслућено интуитивно и фрагментарно у ранијим етапама идеолошке
историје и идеолошке борбе.
Четврта политичка теорија – то је пројекат “крсташког рата” против:
• Постмодерне,
• постиндустријског друштва,
• у пракси остварене либералне замисли,
• глобализма и његових логистичких и технолошких основа.
Док је Трећа политичка теорија критиковала капитализм здесна а Друга слева, дотле у
новој етапи та ранија политичка топографија више не постоји: у односу на Постлиберализам
немогуће је одредити где је десно а где лево. Постоје само два становишта – сагласност
(центар) и несагласност (периферија). Сем тога, и једно и друго су глобални.
Четврта политичка теорија – то је усредсређивање у заједничком пројекту и
заједничком пориву свега оног што је одбачено, срушено, понижено током изградње
“друштва спектакла” (Постмодерне). “Камен који одбацише зидари, он постаде глава од
угла” (Јеванђеље по Марку, 12:10). Философ Александр Секацки исправно указује на
важност “маргиналија” за обликовање новог философског еона, нудећи као метафору израз
“метафизика смећа”.
Битка за Постмодерну
Четврта политичка теорија има посла са новим преображајем старог непријатеља. Она
оспорава либерализам, као и Друга и Трећа политичка теорија из прошлости, али га оспорава
3 Агурский М. С. Идеология национал-большевизма, М., Алгоритм, 2003.
4 Сергей Кара-Мурза. Советская цивилизация: от начала до наших дней. – М.: Алгоритм, 2008.