Page 3 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 3
претпоставки, претресање нових услова и покушај преиспитивања прошлости.
Четврту политичку теорију не замишљамо као један рад или ауторски циклус, већ као
правац широког спектра идеја, истраживања, анализа, предвиђања и пројеката. Свако ко
размишља у том правцу може придодати нешто своје. На тај позив се на овај или онај начин
стално одазивају нови интелектуалци, философи, историчари, научници, мислиоци.
Значајно је што књига једног од највећих француских интелектуалаца Алена де Беноа,
коју је на руском језику издала “Амфора” – “Против либерализма” – има поднаслов
“Прилози Четвртој политичкој теорији”. На ту тему, свакако, имају много тога да кажу и
бивши десничари, и бивши левичари, а вероватно и сами либерали који схватају
квалитативну промену своје политичке платформе, одакле политика нестаје.
За нашу земљу Четврта политичка теорија има, поред осталог, и огроман практичан
значај. Интеграцију у глобалну заједницу већина житеља Русије доживљава као драму, као
губитак самосвојности. Становништво је 1990-их година готово сасвим одбацило либералну
идеологију. Али је истовремено интуитивно јасно како је обраћање нелибералним
политичким идеологијама ХХ века – комунизму и фашизму – у нашем друштву мало
вероватно, па и саме те идеологије већ су се историјски показале неодрживим у сучељавању
са либерализмом, а моралне трошкове тоталитаризма да и не спомињемо.
Стога је, да би се попунио вакуум, Русији потребна нова политичка идеја. Либерализам
не одговара, а комунизам и фашизам су неприхватљиви. Према томе, потребна нам је
Четврта политичка теорија. И док је за некога то питање слободе избора, спровођење
политичке воље, која увек може бити усмерена како на потврђивање тако и на порицање,
дотле је то за Русију питање живота и смрти, хамлетовско питање.
Ако Русија одабире “бити”, то аутоматски значи стварање Четврте политичке теорије.
У супротном јој преостаје “не бити” – да тихо сиђе с историјске позорнице, раствори се у
глобалном свету који нисмо ми створили нити ми њиме управљамо.
Први део. Увод у Четврту политичку теорију
Поглавље 1. Четврта политичка теорија
Крај ХХ века – крај епохе Модерне
XX век је завршен, али ми тек сада истински почињемо то да схватамо. ХХ век је био
век идеологија. Док су ранијих столећа у животу народâ и друштава огромну улогу играле
религије, династије, сталежи, државе-нације, дотле се у ХХ веку политика преместила у
изразито идеолошку област, на нов начин прекројивши карту света, етносе и цивилизације.
Политичке идеологије делимично су оваплотиле у себи некадашње, дубље цивилизацијске
тенденције. Делимично су биле сасвим новаторске.
Све политичке идеологије које су врхунац свог ширења и утицаја достигле у ХХ веку
биле су творевина Новог доба и оваплотиле, премда и различито и чак са разним предзнаком,
дух Модерне. Данас нагло напуштамо ту епоху. Стога се све чешће говори о “кризи
1
идеологија”, чак о “крају идеологијâ” (тако се у Уставу РФ постојање државне идеологије
изричито пориче). Право је време да се тим питањем помније позабавимо.
Три главне идеологије и њихова судбина у ХХ веку
Основне идеологије ХХ века биле су:
• либерализам (десни и леви),
• комунизам (укључујући како марксизам тако и социјализам и социјалдемократију),
1 Daniel Bell The End of Ideology, Harvard University Press, 1960.