Page 49 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 49
смернице која је обликовала самосвест испрва самих Европљана, а затим и свих оних који су
доспели под њихов утицај. Та смерница иступа у виду искрене убеђености у то да пут развоја
западне културе и поготово прелазак са традиционалног друштва на савремено није просто
особеност само Европе и народа који је насељавају него универзалан закон развоја, обавезан
за све остале земље и народе. Европљани, “људи Запада”, први су прошли тај пресудан
стадијум, али су сви остали кобно осуђени на то да иду истим тим путем, будући да је таква
тобоже “објективна” логика светске историје, да то захтева “прогрес”.
Јавља се идеја да Запад представља обавезан модел историјског развоја читавог
човечанства, и светска историја – како у прошлости тако и у садашњости и будућности –
замишља се у виду понављања оних етапа које је Запад у свом развоју већ прошао или
пролази у овом тренутку, престижући све остале. Свугде где су се Европљани суочавали са
“незападним” културама које су сачувале “традиционално друштво” и његово устројство,
постављали су једнозначну дијагнозу – “варварство”, “дивљаштво”, “неразвијеност”,
“непостојање цивилизације”, “заосталост”. Тако је Запад постепено постао идеја, нормативни
критеријум за процену народа и култура читавог света. Што су они удаљенији од Запада (у
његовој најновијој историјској фази), тим су сматрани “мањкавијим” и “мање вредним”.
Архаични корени западне искључивости
Занимљиво је проучити порекло те универзалистичке смернице која етапе развоја
Европе поистовећује с општеобавезном логиком светске историје.
Најдубљи и најархаичнији корени могу се наћи у културама древних племена.
Архаичним друштвима је својствено да поистовећују појам “човек” са појмом “онај који
припада племену”, “етносу”, што каткад доводи до одрицања иноплеменицима статуса
“човека” или додељивања очито најнижег хијерархијског степена. Заробљеници из других
племена или поробљени народи постајали су по истој логици класа робова, изван граница
људског социјума, лишена свих права и повластица. Тај модел – саплеменици=људи,
иноплеменици=нељуди – лежи у основу социјалних, правних и политичких установа
прошлости, што је подробно истраживао Хегел (и нарочито хегелијанац Александар Кожев),
разматрајући пар појава Господар–Роб. Господар је био све, Роб – ништа. Господару је
припадао статус човека као повластица. Роб се изједначавао – чак правно – са стоком или
предметима производње.
Тај модел превласти показао се кудикамо постојанијим него што се може помислити, и
преместио се у измењеном облику у Ново доба. Тако је настао комплекс идеја који је
парадоксално спајао демократију и слободу унутар самих европских друштава с оштрим
расистичким смерницама и бестидним колонијализмом у односу на друге – “мање развијене”
– народе.
Значајно је што се установа ропства, и то на расним основима, после више него
десетовековног прекида, обнавља у западним друштвима – у првом реду у САД, али и у
земљама Латинске Америке – управо у Ново доба, током епохе ширења демократских и
либералних идеја. Уз то теорија “прогреса” служи, ма колико то чудно изгледало, као
оправдање за нељудску експлоатацију староседелаца – Индијанаца и афричких робова – од
стране Европљана и белих Американаца.
Стиче се утисак да се, упоредо са развојем цивилизације Новог доба у Европи, модел
Господар–Роб преноси из саме Европе на сав остали свет у облику колонијалне политике.
Империја и њен утицај на савремени Запад
Други важан извор исте појаве представљала је идеја Империје, које су се Европљани
изричито одрекли у освит Новог доба, али која је продрла у несвесно западног човека.
Империја – како Римска тако потом и хришћанска (Византијска на Истоку и Света Римска
империја германске нације на Западу) – замишљана је као Васељена унутар које живе људи