Page 52 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 52
услова за делимичну (одбрамбену) модернизацију. Истовремено је у таквим друштвима
сачуван субјективитет који одређује сопствене интересе, што условљава оштрину отпора
колонизаторским иницијативама Запада.
Ствара се следећа слика: да би одбранила своје интересе, суочена с навалом Запада,
земља (друштво) принуђена је да преузима неке вредности с истог тог Запада, али спајајући
их са самобитним вредностима. Ту појаву Семјуел Хантингтон је назвао термином
“модернизација без вестернизације”.
Ипак, такав појам носи у себи извесну противречност: пошто су модернизација и
вестернизација синоними (Запад=Модерна), немогуће је спроводити модернизацију одвојено
од Запада и пресликавања његових вредности – у традиционалним друштвима, која не улазе
у ареал европске културе, претпоставке за модернизацију просто недостају. Стога се не ради
о потпуном одрицању од “вестернизације” него о таквој равнотежи између сопствених и са
Запада позајмљених вредности која би задовољавала услове очувања самосвојности
(разликовања од Запада – и то начелног!), и о развоју одбрамбених технологија способних да
конкуришу са Западом у основним животним областима (што је немогуће постићи без
снажног укључивања у “западни” контекст). Испоставило се да је таква подврста егзогене
модернизације заснована на постојању самосталних интереса (начелно различитих од
колонизаторских намера Запада) и при том на спајању сопствених вредности са прагматично
позајмљеним вредностима Запада. (Можемо рећи да је то “модернизација + делимична
вестернизација”).
У ту категорију егзогене модернизације доспевају земље попут Русије (и то током
читавог Новог доба што је прилично јединствен случај!), а такође савремена Кина, Индија,
Бразил, Јапан, неке исламске земље, земље Тихоокеанског региона (које су у тај процес ушле
знатно касније – у последњем столећу). Изузев Русије, остале земље које иду тим путем биле
су у одређеном тренутку колоније Запада и независност су стекле релативно недавно, или су
(попут Јапана) претрпеле пораз у војном сукобу и биле окупиране.
У сваком случају тај тип егзогене модернизације у први план истиче питање
уравнотежавања сопствених и позајмљених вредности, то јест проблем сразмера и квалитета
елемената који су припадали двама културно-историјским и цивилизацијским облицима –
месним конзервативним начелима традиционалног друштва и наводно “универзалним” и
“прогресивним” моделима западне цивилизације.
У тој сразмери садржано је оно најважније што чини суштину односа Русије са
Западом.
Вратићемо се томе нешто касније, а сада ћемо изнети неколико геополитичких опаски.
Концепције “Запад” и “Исток” у Јалтинском свету
Сада ћемо размотрити геополитичке аспекте разматраног проблема и са њима везана
преобликовања појма “Запад” у ХХ веку.
После завршетка Другог светског рата тај појам је почео да се геополитички примењује
на свеукупност развијених земаља које су кренуле капиталистичким путем развоја. То је
представљало још једну исправку тог појма. Такав “Запад” заправо је истоветан капитализму
и либерално-демократској идеологији. Оне земље које су на том путу даље отишле од
других, заправо су и сматране “Западом” у конструкцији двополарног (биполарног) света,
називаног и “Јалтинским” (по месту саветовања челника земаља антихитлеровске коалиције,
која је предодредила карту света у другој половини ХХ века – Стаљина, Рузвелта и Черчила).
Овога пута појам “Запад” делимично се разликује од раније разматраног. Као прво,
“Западу” су идеолошки у широком смислу припадали и комунистички режими – у првом
реду СССР – који су преузимали “западноевропске” теорије социјализма и комунизма
(изграђене на посматрањима историје политичкоекономског развоја управо западних
друштава скупа с одговарајућом вером у прогрес и универзалност тих закономерности за
читаво човечанство). Али, при том је марксизам постао омиљени модел оствариване