Page 54 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 54
света”, који укључује најразвијеније и најбогатије земље Северне Америке, Европе и Јапан.
Као интелектуални штаб интеграције “Првог света”, “Запада” у том одређеном смислу,
служила је Тространа комисија (Trilateral comission) створена на основу америчког Савета за
спољну политику (Counsil on Foreign Relations) и сачињена од представника елите САД,
Европе и Јапана. Тако је одређени сегмент интелектуалаца, банкара, политичара и научника
“Запада” почев од 1960-их година преузео историјску одговорност за процесе глобализације
и стварање “светске владе” на основу коначне победе “Запада” над читавим осталим светом
– и у геополитичком, и у вредносном, и у економском, и у идеолошком смислу.
“Запад” постаје глобалан 1990-их година
Још једно преобликовање појам “Запад” доживљава 1990-их година, када се урушила
архитектура двополарног (Јалтинског) света. Одсад либерал-капиталистички модел постаје
главни и једини, комунизам као пројекат алтермодернизације доживео је слом, не издржавши
конкуренцију, и војно-политичка и економска моћ САД неоспорно је надмашила позиције
свих осталих земаља. Једнострана капитулација СССР-а и Варшавског блока у “хладном
рату” с истовременим самораспуштањем отворила је пут глобализацији и изградњи
19
једнополарног света . Амерички философ, неоконзервативац Френсис Фукујама почео је да
говори о “крају историје”, о “замени политике економијом” и “претварању планете у
20
јединствено и истоврсно тржиште” .
То је значило да се појам “Запад” претворио у глобалан и једини, зато што ништа више
није оспоравало не само саму идеју модернизације него и њен најортодокснији, на
историјском плану “најзападнији”, либерално-капиталистички пројекат. Толико успешна и
убедљива победа “Запада” над “Истоком”, то јест “Првог света” над “Другим”, у суштини је
уништила алтернативе модернизације, учинивши је јединим и неоспорним садржајем светске
историје. Свако ко је хтео да остане укључен у “садашњицу”, морао је да призна ту
несумњиву превласт “Запада”, изрази му своју лојалност и истовремено једном заувек
одустане од било каквих сопствених интереса који се у било чему разликују или – тим пре –
косе с интересима САД (или, шире, земаља блока НАТО) као перјанице једнополарног света.
Одсад се проблем поставља само овако: у који сегмент глобалног “Запада” ће бити
интегрисана ова или она земља, ова или она држава? Ако је модернизација, а према томе и
вестернизација, успешно спроведена, има изгледа за интеграцију у “златну милијарду” или
зону “богатог Севера”. Ако то из неког разлога не успе, преостаје интеграција у појас светске
периферије, у зону “сиромашног Југа”. При том је планетарна подела рада предвиђала
обећање модернизације и за “сиромашни Југ”, али овог пута по колонијалном сценарију, када
политичко ропство бива замењено економским, а увоз западних културних мерила
методично искорењује самобитне вредности (тако су се житељи Јужне Кореје, која је добила
моћан импулс егзогене модернизације колонијалног типа, скупа са бурним економским
растом, суочили с готово потпуним ширењем протестантизма у традиционално
шаманистичком, будистичком и конфучијанском друштву). Укљученост свих земаља у
глобални Запад ништа није јемчила него је пружала прилику.
Слично су се одвијале и реформе у Русији, која се појавила као нова творевина после
распада СССР-а, а који је са своје стране геополитички наследио Руску империју. Русија је
такође покушала да се интегрише у глобални Запад, рачунајући на место у “богатом Северу”
и надајући се укључивању у модернизацију на њеном магистралном (капиталистичком) а не
заобилазном (социјалистичком) путу. При том је Русији, као и свим осталим земљама,
предлагано да одустане испрва од глобалних претензија, а потом и од локалних, и задовољи
19 Дугин А. Геополитика постмодерна. СПб., 2007.
20 Фукуяма Ф. Конец истории и последний человек. М., 2004.