Page 92 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 92
капитализма и врхунац неправде и експлоатације. То је светско “друштво спектакла” (Ги
Дебор). Та светска империја замишља се као империја Постмодерне, где власт и насиље
стичу не отворено него замагљено мрежно обележје.
Сами аутори предлажу да на то стање гледамо као на историјску прилику за “мноштва”
да изведу светску револуцију. Империја ће измешати у космополитском котлу класе и
народе, земље и политичке системе. Остаће само експлоататори (светска влада, оператери
мрежне империје) и “мноштва” лишена било каквих особина, која према томе представљају
идеалне “пролетере” XXI века. “Мноштва” по Негрију и Харту морају пронаћи начин – кроз
дроге, свакојаке настраности, генетски инжењеринг, клонирање и друге облике
биоинтелектуалних мутација – да измакну власти империје, изнутра је разнесу, користећи за
своју анархо-субверзивну делатност оне могућности које сама империја пружа.
Тако категорија “империја” стиче посебну важност у идеолошким конструкцијама
светског левичарског покрета, антиглобализма и алтерглобализма. Заправо, алтерглобализам
и јесте непосредан закључак из идеја Негрија и Харта: не треба се борити са глобализацијом
него користити њене (већ постојеће) капиталистичке и империјалистичке облике за
антикапиталистичку револуционарну борбу.
Алтернативе глобалне империје: продуживање Јалтинског статуса кво
Ако озбиљно гледамо на пројекат глобалне америчке империје, одмах искрсава питање:
а шта се може предложити као алтернатива? Са једном од њих већ смо се упознали, али је
она привлачна за ограничен број крајњих левичара – троцкисте, анархисте, постмодернисте.
Погледајмо друге пројекте.
Најједноставнији одговор на империјски пројекат биће жеља да се сачува статус кво. То
је нагонска жеља да и даље остане неприкосновен међународни поредак настао у ХХ веку,
када је суверенитет везан за националну државу, а место за решавање спорних међународних
питања представља ОУН. Такав прилаз је мањкав пошто је светски поредак ХХ века после
1945. године настајао на основу исхода Другог светског рата и номинални суверенитет
националних држава обезбеђиван је паритетом стратешког наоружања двеју велесила – САД
и СССР. Империјске амбиције једне (социјалистички табор) уравнотежаване су империјским
амбицијама друге (капиталистички табор). Остале националне државе позиване су да се
уклопе у ту равнотежу са широким пољем за маневре у покрету несврстаних земаља. ОУН је
само потврђивала такву равнотежу у структури Савета безбедности.
После слома социјалистичког табора и распада СССР-а читав систем Јалтинског света
се урушио, стратешки паритет је поремећен и готово све националне државе биле су
принуђене да саодносе свој суверенитет са несразмерно повећаном моћи америчке империје.
ОУН је престала да било шта значи, и Јалтински светски поредак је постао прошлост.
Многе земље нису докраја схватиле то глобално преобликовање и по навици
настављају да мисле у категоријама јучерашњице, када су две конкурентске империје
(совјетска и америчка) иступале као јемци суверенитета свих осталих земаља. После Јалте
остала је једна империја, и не примећивати то значи само одлагати за многе непријатно
схватање реалног стања ствари.
Земље које су покушале да се супротставе тој једнополарној слици – Ирак, Југославија,
Авганистан – на сопственој кожи су осетиле шта је то постјалтински свет и колика је у њему
цена суверенитета. Ствар је у томе да у условима ХХI века ниједна национална држава није
способна да одбрани свој суверенитет при непосредном чеоном сукобу с америчком
империјом. Тим пре што на страни САД иступају остале водеће земље света. Техничке
потешкоће са којима се суочавају Американци у ствари изградње планетарне империје (а то
и јесте глобализација на различитим њеним ступњевима) не треба да нас доводе у заблуду:
ако им нешто не успева, то још не значи да неће успети.
Пројекат изградње глобалне либерално-демократске империје главни је и једини план
америчке спољне политике у ХХI веку, и после слома двополарног света ништа формално