Page 94 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 94

ЕУ: колебљива империја

                     Други – далеко мање одређен и мекши – јесте европски пут. Уједињена Европа има две
               геополитичке самосвојности: с једне стране, то је крајина америчке империје која служи као
               место за размештање америчких војних база, а са друге, заметак алтернативне геополитичке
               творевине – са сопственим системом интереса и приоритета који сасвим могу да се разликују
               од  америчких (каткад суштински). Стога  не треба  говорити  о једној Европи него о двема,
               које се наслојавају једна на другу.
                     Постоји  атлантистичка  и  континентална  Европа.  Континентална  Европа,  коју  зову  и
               “старом Европом”, чије језгро су, подсећамо, Француска и Немачка (њима нагињу Италија и
               Шпанија)  представља  засад  неостварени  пројекат  самосталне  империје.  Та  Европска
               империја која постоји као историјски нацрт оглашавала се у време америчког упада у Ирак,
               када  је  замало  остварена  осовина  Париз–Берлин–Москва  као  заметак  самосталне
               геополитичке творевине позване да заустави успостављање једнополарног америчког света.
                     Сасвим  недавно  је  залагањем  те  континенталне  Европе  успорен  улазак  Украјине  и
               Грузије  у  НАТО.  Исувише  зависећи  од  САД  на  стратешком  плану  и  углавном  делећи
               вредносне  приоритете  (демократија,  либерализам,  тржиште,  људска  права,  технолошки
               развој)  с  Американцима,  Европа  се  устручава  да  сасвим  отворено  изнесе  сопствене
               империјске  пројекте.  О  њима  само  наслућујемо.  Сем  тога,  друга  Европа  –  атлантистичка,
               чија  упоришта  су  проамеричка  Енглеска  и  земље  Нове  Европе  које  не  поседују  европску
               самосвест и сасвим зависе од САД – настоји да осујети план Европске (претежно француско-
               немачке) империје, задржавши ЕУ у зони непосредне америчке контроле.
                     Та двојност Европе одражава се  у  свему. Тако, никако не  успева да се начини избор
               између  двају  империјских  пројеката  –  конформистичког  америчког  и  алтернативног  (ако
               хоћете “револуционарног”) европског, континенталног. Али при томе треба такође имати у
               виду  да  већина  Европљана  трезвено  схвата  како  могу  бити  макар  конкурентни  –  а  о
               стратешкој независности да и не говоримо – само у формату Европске уније, и нипошто не
               као  националне  државе.  Другим  речима,  принуђеност  Европе  да  прелази  на  империјске
               облике политичке организације – одавно је решено питање. Појединачно чак и највеће земље
               Старе Европе нису способне да одбране своје националне интересе. И независно од тога да
               ли ће икада постати самостална империја или ће остати периферија атлантизма, Европа је
               осуђена на интеграцију.

                     Руски “дефетисти”

                     Сада треба рећи и о Русији. Како да ми, Руси, развијемо услове ХХI века? Тај проблем
               се  дели  на  неколико  саставница.  Као  прво,  све  мора  да  почне  одговором  на  изазов
               једнополарног света. Једноставније речено: како се односимо према америчкој империји?
                     Ако  смо  свесни  шта  је  то  америчка  империја,  онда  смо  принуђени  да  решавамо
               једначину  суверенитета. Сама чињеница  глобализације  и изградње  једнополарног  света од
               стране Американаца значи смањење нашег суверенитета – чак до његовог коначног укидања
               (са  преношењем  главних  стратешких  функција  империјском  центру).  Или  суверенитет
               Русије, или глобална америчка империја – тако гласи дилема.
                     У томе се оцртавају два становишта. Једно се састоји у томе да се призна пораз СССР-а
               као  нешто  неповратно,  истакне  бела  застава  (издаје)  и  покуша  да  се  у  новој  америчкој
               империји заузме најудобније место. Тако су сматрали реформатори у Јељциново доба, тако и
                                                                                   *
               даље  мисле  либерално-“демократске”  снаге  (СПС,  “Јаблоко” ),  водитељи  радија  “Ехо
               Москве”, многи руски олигарси (јасније од других то је изјављивао Михаил Ходорковски),
               учесници радикалне опозиције (“Друга Русија”, Касјанов, Каспаров итд.).
                     Треба  рећи  да  такво  становиште,  и  поред  његове  моралне  мањкавости  (јер  значи

               *  СПС – Савез десних снага; „Јабука“ – прво предизборни блок, а потом Руска обједињена демократска партија
               са Григоријем Јавлинским на челу (прим. прев.).
   89   90   91   92   93   94   95   96   97   98   99