Page 5 - Duško Radović - Poštovana deco
P. 5
LOVAC I LAV
Bilo je kasno leto,
dan se skratio bitno.
Na leto i na sve to
kiša je kišila sitno.
To je bilo, da ne slažem, davno...
Na prašumu i ostalo voće
spustilo se predvečerje tavno,
san me vara, čas neće – čas hoće.
San me vara na drvenoj grani,
traži cveće a na mene sleće.
Uspavaj me, noći, ko ti brani,
prašuma se uspavati neće.
I kad prvi san na oči sede,
i kad drugi doñe sasvim blizu –
ja osetih da me nešto jede,
da me neki sekutići grizu.
Bacim pogled a pogled se vrati,
zvekne hladno o nečije oko.
Tražim nogu, mesto nje se klati
jedna glava, već stigla visoko.
To je bila glava jednog lava,
strašnog lava, al' to nije bitno.
Ja mu rekoh: kakva je to slava
krasti noge i glockati sitno!?
Lav urliknu: zar sam pao s duda?
Gloñem nokte i čarape trule!
Vi ste – čavka, crv, buba, mrva, luda.
Ništa, manje od ništa, nula, dve nule,
tri nule!
Ja polako vratim noge gore
oprostim mu čarape i nokat.
Kažem: čudno, nasrtljivi stvore
– vi ste glavat, rukat, okat.
