Page 163 - Edmond Paris - Tajna istorija jezuita
P. 163

ikakvog obzira prema nunciju, njegovom “zaštitniku i cenjenom
             prijatelju”, kako je to rekao papa Pije XII. 50
               Odbrana je krajnje neuverljiva. Još više postajemo toga sves -
             ni kada ispitamo kakav je bio stav, posle Hitlerovog osvajanja
             Belgije,  onih  kao  što  su  monsinjor  Kardijn  i  njegovi  saradnici
             koji se, danas, odriču Degrela i “reksizma”. U knjizi koja je sklo-
             njena od očiju javnosti kada je izdata, vođa “Rex-a” je osvežio
             svoje pamćenje, kao što ćemo videti, i po onome što mi znamo,
             ono što je on rekao nikada nije opovrgnuto.
               Budući  da  sam  biblijski  religiozan,  i  svestan  prožimanja
             duhovnog i ovozemaljskog, ne bih razmišljao o saradnji (s Hit -
             lerom), a da se pre toga ne posavetujem s verskim vlastima svoje
             zemlje… Zatražio sam intervju s Njegovom Svetošću, kardina-
             lom  Van  Roejom…  Kardinal  me  je  srdačno  dočekao,  jednog
             jutra, u vladičanskom dvoru u Malinezu… Njega pokreće potpu-
             ni i žestoki fanatizam… Da je živeo par vekova ranije, on bi, pot-
             pisujući  'Magnificat',  stavio  nevernike  pod  mač,  ili  spalio  ili
             bacio  u  manastirske  tamnice  neposlušne  ovce  iz  svog  stada.
             Kako je sada 20. vek, ostala mu je samo biskupska palica, ali i
             ona odrađuje veliki posao. Za njega, sve je važno dok god služi
             interesima Crkve: ako je to bilo nešto dobro, mi bismo to podr-
             žali, ali sve loše bi se uništilo; a Crkva ima tako mnogo načina
             ‘službe’: njene poslove, stranke, novine, zemljoradničke zadruge
             (Boerenbond), bankarske ustanove koje su davale svetovnu moć
             duhovnoj instituciji…
               A sada, mogu iskreno da kažem da je ovo bilo značenje kardi-
             nalovih reči: “Saradnja je bila pravi put, ustvari jedini put kojim
             bi razumna osoba krenula.” Tokom celog razgovora, nije uopšte
             ni pomislio da bi drugačiji pristup bio moguć. Za kardinala, u
             jesen 1940, rat je bio završen. Nije uopšte pomenuo Engleze niti
             pretpostavio  da  bi  Saveznici  mogli  preokrenuti  tok  rata…
             Kardinal nije mislio da je, politički, bilo šta drugo osim saradnje
             bilo moguće… Nije imao ništa protiv mojih zamisli i planova…
             Mogao me je – ili trebao me je – upozoriti ako je mislio da sam
             zastranio u svom političkom mišljenju, jer sam došao po njegov
             savet… Pre nego što sam otišao, kardinal mi je dao svoj blago-
             slov…
             162
   158   159   160   161   162   163   164   165   166   167   168