Page 165 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Najružniji čovek

– I opet trčahu noge Zaratustrine kroz brda i šume, i njegove oči tražile su i
tražile, ali nigde ne beše onog koga htedoše da sagledaju – velikoga nevoljnika koji

vikaše za pomoć. Ipak je on celim putem klicao u srcu svom, i osećao zahvalnost. »Kako
mi lape stvari, reče, darova ovaj dan, u naknadu zato što je rđavo počeo! Na kakve čudne

saputnike naiđoh! Sad ću dugo imati da žvaćem reči njihove, kao zrelo zrnje; nasitno će

ih smrviti i samleti zub moj, dok mi ne poteku u dušu kao mleko!« – A kad staza skrenu
opet oko jedne stene, izmeni se odjedared predeo, i Zaratustra stupi u carstvo smrti. Crne

su i crvene vrleti stršile tu u vis: ni travke, ni drveta, ni ptičijieg glasa. Jer to beše dô od
koga se klonjahu sve životinje, i grabljive životinje; samo jedna vrsta gadnih gojaznih

zelenih zmija pod starost su dolazile ovamo, da tu umru. Zato su taj dô pastiri zvali,
Zmijska smrt. Zaratustra utonu tad u crne uspomene, jer mu se učini da se već jednom

desio u ovome dolu. Mnoge teške misli ophrvaše mu duh: tako da je išao sve lakše i

lakše, i naposletku stade. Tada vide, otvorivši oči, nešto što na putu seđaše, otprilike kao
čovek a ipak ne kao čovek, nešto što se ne dâ iskazati. I jednim mahom spopade

Zaratustru veliki stid zato što je tako nešto sagledao očima: pocrvenevši čak gore do bele

kose svoje, obrnu pogled, i podiže nogu da napusti to pogano mesto. Ali tad zašumori
mrtva pustolina: iz tla stade da kulja nešto zagušeno i zapenušeno, kao kad se u noći guši

i penuša voda kroz zapušene cevi; i naposletku pretvori se u čovečiji zbor i govor: – a
ovaj je glasio ovako: »Zaratustra! Zaratustra! Odgonetni moju zagonetku! Progovori, i

reci! Kako se sveti svedoku? Ja te mamim unazad, tu je poledica! Pazi, pazi dobro, da
ponos tvoj ovde noge ne polomi! Ti misliš da si mudar, ponosni Zaratustra! De dakle,

odgonetni zagonetku, ti tvrdi lomioče oraha. – zagonetku koja sam evo ja! De reci: ko

sam ja!« – A Zaratustra, kad ču ove reči, – šta mislite da se tad dogodilo u njegovoj duši?
Spopade ga sažaljenje; i jednim mahom stropošta se, kao hrast koji je dugo odolevao

mnogim drvosečama, – pade teško, iznenadno, na ustravljenje čak i onih koji su hteli da
ga obore. Ali se odmah i podiže sa zemlje, i crte mu na licu ukrutiše se. »Vidim dobro ko

si, progovori tad čeličnim glasom: ti si ubica božji! Pusti me da idem. Ti nisi mogao da
podneseš onoga koji je tebe video, – koji te je video uvek i skroz, ti najružniji čoveče! I ti

si izvršio osvetu nad tim svedokom!« To reče Zaratustra, i, htede da ode; ali neiskazani