Page 170 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

pozlaćena lažnog puka, čiji su oci bili dugoprsti ili lešinari ili krpokupe, pohotni na žene i

pokorni ćudima njihovim. – jer svi oni nisu daleko od trgovine bludom. – Puk ozgo, puk
ozdo! Šta je danas još 'siromašno' šta 'bogato'! Odvikao sam se da pravim razliku između

toga dvoga – i odbegao sam, dalje, sve dalje, dok ne dođoh do ovih krava.« Tako je
govorio miroljubivi, duvajući i sam, i znojaše se pri tim rečima, tako da su krave ponovo

stajale začuđene. A Zaratustra je gledao jednako u lice njegovo smešeći se, dok je ovaj

govorio tako okrutno, i samo je ćuteći vrteo glavom. »Ti se usiljavaš, ti propovedniče iz
gore, kad govoriš tako okrutne reči. Za toliku okrutnost nisu stvoreni usta tvoja, ni oko

tvoje. A, kako mi se čini, ni sâm želudac: taj ne može da svari svu tu ljutnju i mržnju i
zapenušanost. Tvoj želudac ište lakše stvari: ti nisi mesožder. Naprotiv, izgledaš mi pre

da si biljojed, i da voliš korenje. Možda grickaš zrnje. Ali pouzdano je da se kloniš

mesnih i telesnih uživanja, i da voliš med.« »Dobro si me pogodio, odgovori dobrovoljni
prosjak lakšeg srca. Ja volim med, a grickam i zrnje, jer tražim sve što je prijatno za usta i

što čisti disanje: – a i što dugo traje, po čitav dan, u ustima pitomih bespasličara i
danguba. Najdalje su u tome doterale ove ovde krave: one pronađoše preživanje i

izležavanje na suncu. Uz to se još uzdržavaju od svih teških misli koje nadimaju srce.« –
»Pa dobro! reče Zaratustra: ali ti treba da vidiš i moje životinje, orla moga i zmiju moju,

– njima ravnih nema danas na svetu. Pogle, onamo vodi put u moju pećinu: budi joj gost

za ovu noć. I govori sa zverima mojim o sreći među životinjama, – – dok se ja sâm doma
ne vratim. Jer mene zove hitno nekud povik za pomoć, pa te moram ostaviti. Naćićeš kod

mene i nova meda, hladna ledena sveža zlatna meda iz saća: jedi od njega! A sad se
oprosti brzo sa kravama tvojim, čudni čoveče! prijazni čoveče! iako će ti teško pasti. Jer

to su najtopliji prijatelji i učitelji tvoji!« – – »Osim jednog, koga još više volim nego njih,
odgovori dobrovoljni prosjak. Ti sâm, o Zaratustra, ti si dobar, i bolji još nego što je

krava!« »Dalje, odavde! dalje s tobom! opaki laskavče! povika Zaratustra zlurado, zašto

me kvariš takvom hvalom i medenom laskom?« »Dalje odavde, dalje od mene!« povika
još jednom, i poteže štapom na ljubaznoga prosjaka: ali ovaj brže-bolje pobeže.