Page 166 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

stvor dohvati ga za skut od odela, i stade iznova da ga guši i da traži reči. »Stani! reče

naposletku – stani! ne prolazi! Ja sam pogodio koja te je sekira oborila na zemlju: Slava
ti, o Zaratustra, što si opet na nogama! Ti si pogodio, ja to dobro znam, kako je onome

koji je njega ubio, – ubici božijem. Stani! Sedi amo do mene, neće biti uzalud. Kome bih
išao ako ne k tebi? Ostani, i sedi! Ali nemoj da me pogledaš! Poštuj na taj način –

ružnoću moju! Mene teraju: sad si ti jedino pribežište moje. Ne mržnjom svojom, niti

oružnicima svojim. – o, ja bih se takvom teranju rugao, i bio bih gord i veseo! Zar nisi još
uvek dosad najviše terani najdalje doterali? A ko dobro tera, taj se daje lako i doterati, da

sluša: – ta on ide već ionako – za čovekom! Nego, ispred sažaljenja njihova – – ispred
sažaljenja njihova bežim ja, i hoću k tebi da pribegnem. O Zaratustra, zaštiti me, ti

poslednje pribežište moje, ti jedini koji si me pogodio – – ti si pogodio kako je onome

koji je ubio njega. Ostani! A ako baš hoćeš da ideš, nestrpljivče: ne idi putem kojim sam
ja došao. Taj put je rđav. Da li se ljutiš na mene što toliko sričem i naričem? Što ti dajem

već i savete? Ali, treba da znaš, ja, najružniji čovek, ja imam i najveće i najteže noge.
Kud sam ja prošao, tu je put rđav. Ja sve puteve izgazim na mrtvo ime, i pogazim. Po

tome, što si hteo proći mimo mene ćuteći; po tome, što si pocrveneo, a to sam dobro
opazio: po tome sam video da si ti Zaratustra. Svaki drugi dobacio bi mi milostinju,

sažaljenje svoje, pogledom i govorom. Ali ja zato – nisam dovoljno prosjak, to si pogodio

– – zato sam i odviše bogat, bogat onim što je veliko, crnim što je strašno, onim što je
najružnije, onim što se nikad ne da iskazati! Tvoja sramežljivost, o Zaratustra, ukazala mi

je čast! Jedva sam se iskobeljao iz navale sažaljivih – da bih jedinoga našao koji danas
uči: 'sažaljenje je nametljivo' – tebe, o Zaratustra! bilo sažaljenje božije, bilo čovečansko:

sažaljenje vređa stid. Ne hteti pomoći, može da bude otmenije od one vrline koja
pritrčava u pomoć. A to je danas prava vrelina za sve male ljude, sažaljenje: oni nemaju

strahopoštovanja za veliku nesreću, za veliku ružnoću, za veliki neuspeh. Preko svih njih

prelazi pogled moj i ne staje, kao što prelazi i ne staje pogled psa preko grbina rojeva
stada od ovaca. Sve su to mali punoruni dobroćudni sivi ljudi. Kao što soko prezrivo

prelazi pogledom preko plitkih ribnjaka, zavaljujući glavu: tako prelazim ja pogledom i

ne stajem preko svih tih rojeva sivih sitnih vodica i voljica i dušica. Suviše su im dugo
davali pravo, tim malim ljudima: tako su im najzad dali i moć – i sad oni uče: 'dobro je

samo ono što mali ljudi kažu da je dobro'. A 'istina', to je za njih danas ono što je govorio