Page 185 - Ilijada
P. 185

Homer: Ilijada



         720                  Al' se i tako ja med konjici naših istakoh,
                              Ako i bijah pješak, jer vođaše bitku Atena.
                              Ima rijeka zvana Minijej, blizu Arene
                              U more teče, i tamo božansku čekasmo zoru
                              Pilski konjici mi, a vrvljahu k nama pješaci.
         725                  Otud brzo veoma u oružju mi se zaputiv,
                              Dođemo oko podne do Alfejske svete rijeke.
                              Tu premogućem Zeusu prikazasmo klanice krasne:
                              Jednoga Alfeju bika, a drugoga još Posidonu,
                              Sjajnokoj onda Ateni prikazasmo sa paše kravu.
         730                  Četimice po vojsci povečerav našoj i onda
                              Legnemo svi počivat u oružju svaki u svojem
                              Uz vale Alfejeve. Junačine stanu Epejci
                              Tada podsjedat grad želeći njega razorit.
                              Ali im teški pukne pred očima posao ratni.
         735                  Jer kad zasja već sunce i razastre se nad zemljom,
                              Mi se skupimo na boj pomoliv se Zeusu, Ateni.
                              Kad med Epejci boj i med Pilcima nastane veće,
                              Prvi pogubih Junaka i konje mu brze odvedoh,
                              Mulija kopljanika pogubih, Augiji zeta,
         740                  Kome je prvu kćer Agamedu plavu za ženu
                              Imo (i njoj su svi što ih rodi na širokoj zemlji
                              Ustuci poznati bili). Probodoh Mulija kopljem,
                              Kad se primače, te pade u prašinu, a ja se vinuh
                              Na kola i med rtnike stah. Epejci se divni
         745                  Razbjegnu tada kud koji, kad opaze, gdje im je pao
                              Konjički vođ, što je dotle u boju prednjačio drugim.
                              Onda se ja zaletim oluji naličan crnoj,
                              Osvojim kola pedeset, i uz svaka po dva junaka
                              Sastave zube sa zemljom od mojega svladani koplja.
         750                  Ondje bih ubio oba Moliona, Aktoru sina,
                              Da širokovladni otac zemljotresac obadva nije "
                              Iz rata izbavio ogrnuv ih velikom maglom.
                              Tu je velikom snagom objačio Piljane Zeus-bog,
                              Jer mi gonismo dotle dušmane po prostranom polju,
         755                  Koljući jednako njih i oružje kupeći krasno,
                              Dokle ne dognasmo konje buprasijskom pšeničnom polju,
                              K Olenskoj hridi i tamo, gdje i br'jeg Alisijski kažu:
                              Otud odvede nam natrag Atena Palada vojsku.
                              Ubih i ostavih tu junaka zadnjeg. Ahejci
         760                  Okrenu brze konje s Buprasija natrag u Pilos
                              Hvaleć od bogova Zeusa, od ljudi Nestora hvaleć.
                              Takav sam bio med ljudma - ej ikada ako sam bio!  -
                                                                               36
                              Ali Ahilej sam junaštvo uživa svoje,

               36  762. "ej ikada ako sam bio!", vidi 3. pjev., st. 180. Nestor u ovom i u idućem stihu hoće da kaže: i ja
               sam nekad bio junak i svojim sam junaštvom drugima koristio, - Ahilej nije takav, on je junak, ali sa-
               mo za sebe.


                                                                                                       185
   180   181   182   183   184   185   186   187   188   189   190