Page 121 - Odiseja

Homer: Odiseja

Da mi naudiš nagu i oduzmeš meni muškoću.
Neću se, boginjo, ja na tvoju postelju popet,
Dokle se kletvom ti ne zakuneš velikom meni,
Da mi nikakva zla ne prìpravljāš drugoga više.««
345 Tako joj rečem, a ona po mojoj zakune se želji,
A kad se već zakune i kada zakletvu svrši,
Onda prekrasnoj Kirki na postelju uzađem istom.
Dotle u Kirkinima u dvorima poslove svoje
Radiše dvorkinje četir', što po kući služiše njojzi.
350 Rođene od njih su neke u izvoru, druge u gaju,
Neke opet u svètōj u r'jéci što ȕ more teče.
Jedna je metala od njih na stoce jastuke krasne,
Porfirne jastuke ozgo, odòzdō steraše platno;
Druga je opet stole od srebra k stocima tima
355 Micala, kotarice na stole stavljala zlatne;
Treća je mj'ešala vino u srebrnome kondiru,
Vino medeno, slatko i čaše dijelila zlatne;
Četvrta od njih je vodu donosila, ì vatru silnu
Ložila pòd velikīm pod tronogom, grijala vodu.
360 Kad joj u blistavome u kotlu voda zakípī,
U banju posadi mene te niz glavu i niz ramèna
Vodu iz tronoga veljeg, pom'ješav je, ugodno srcu,
Lijaše na me, dok slabost i umor mi uze iz uda.
Pošto me opere ona i namaže blistavim uljem,
365 Onda košuljom ona i strukom ogrne mene
Pa me povede, na stolac sa srebrnim klincima krasni
Umjetni posadi mene, pod nogama podnožje bješe.
Sluškinja u krasnom zlatnom ibríku, na kotliću što je
Stajao srebrnome, donèsē vode i meni
370 Polije ruke i glatku protégnu trpezu zatim.
Časna ključarica hljeba donese i na nju ga stavi,
Ì mnogo metne jestívā te njima me nuđaše rado;
Reče mi, neka jedem, al' mojem se ne htjede srcu.
Nego na drugo mišljah i u srcu nevolju slućah.
375 Kada opazi Kirka gdje sjedim, gdje rukama jela
Ne tičem nikakoga, i strašna me osvaja tuga,
Pristupi k meni i ove progovori krilate r'ječi:
»»Zašto, Odiseju, tako njemáku naličan sjediš?
Zašto izjedaš srce te ne diraš jela i pića?
380 Valjda se pr'jevare druge pobòjāvāš, al' ti se ništa
Ne treba bojat, jer jâ se priségoh velikom kletvom.««
Tako mi reče, a jâ joj odgovorim ì kāžēm ovo:
»»Koji bi, Kirka, čovjek, poštènjāk ako je pravi,
Mogao da podnese, da jede štogod i pije
385 Prije no izbavi svoje drugare i očima vidi?
Nego ako me jelom i pićem od srca nudiš,
A ti ih izbavi ì dāj, da ugledam drugove mile.««
Tako joj rečem, a ona držéći šibu u ruci
Ìz sobe napolje ode i svinjcu otvori vrata,
390 Istjera druge mi van devetacima krmcima slične;
Jedan premà drugōm stane, a ona iduć izmèd njīh

121