Page 132 - Odiseja
P. 132

Homer: Odiseja


                                 Besjedu započnem s njom i krilate prozborim r'ječi:
            210                  »»Zašto me, majko, nećeš da pričekaš? primit te želim.
                                 Zašto ne bismo tu kod Aída rukama milim
                                 Grlili jedno drugo i po volji tužili grozno?
                                 Zar je utvaru ovu do mène poslala zato
                                 Ponosna Persefonéja, da žalostan jecam još više?««
            215                     Tako rečem, i mèni odgovori gospođa majka:
                                 »»Jao, sinko moj, od sviju nesretniji ljudi,
                                 Tebe Zeusova kći ne prelašćuje Persefonéja,
                                 Jer kad smrtnici umru, ovakva je njima sudbina:
                                 Žile im kosti više ne drže s mesom, već sve to
            220                  Njima uništava strašni, siloviti ì žārkī oganj,
                                 Kako njihova duša iz kòstī otiđe b'jelih,
                                 Ali im duša odlètī i lepeće nà sanak nalik.
                                 Nego se nȁ svjetlōst brže požuri, sinko, i gledaj
                                 Da to upamtiš sve, da ženi govorit možeš.««



                                              D. Junačke žene. 225—332.

            225                     Dok smo govorili tako, i drȕge dolazit stanu
                                 Žene poslane amo od ponosne Persefonéjē;
                                 Sve to bijahu žene boljárā i njihove kćeri.
                                 Okolo crne krvi na iskap počnu se kupit,
                                 A ja premíšljah u sèbi, ispitat kako ću svaku.
            230                  Ova se nȁpokōn miso učinila najbolja meni:
                                 Mač dugòsjeklī trgnem od svojega punahnog bedra
                                 I sve ih k crnoj krvi u gomili ne htjedoh pustit.
                                 A tad pristupati stanu po redu ì svakā meni
                                 Svoj je kazivala rod; izmeđù njīh svaku sam pito.
            235                     Slavnoga oca kćer uočih najprije Tiru,
                                 Koja mi reče, nezázornōg kći Salmóneja da je,
                                 Žena Kreteju da je, što Eolov bijaše sinak.
                                 Ona je potočnog boga Enípeja ljubila bila, —
                                 Najljepši potok je to, po zemlji kojino teče, —
            240                  Pa je k valima krasnog Enípeja dolazit znala.
                                 Ovom zemljòmičnī bog Zemljotresac stvori se sličan
                                 I legne potoku tome virovitom ù ušće s njome,
                                 Šumni izàtoga val ko hridina velika hrupi
                                 Te se nadvede i boga sa smrtnicom sakrije ženom.
            245                  Djevički otpaše pâs joj, okò njē razlije sanak.
                                 A kad učini bog, u ljubavi štono se čini,
                                 Stisne joj ruku i ovu izustivši besjedu reče:
                                 »»Raduj se ljubavi, ženo! a godina dokle isteče,
                                 Divnu ćeš roditi djecu, jer bogovi zalud ne leže,
            250                  Lȅgnū li s kòjōm, a tî mi othrànjūj djȅcu i njeguj.
                                 Sada kući otiđi i gledaj, da ne rekneš ništa.
                                 A ja sam evo ti bog Posìdōn zemljòtresac glavom.««
                                 Tako reče joj on i u valovno zaroni more.
                                 Ona zatrùdnī tad i rodi Peliju sina,
            255                  I još Neleja rodi; obojica velikog Zeusa


                                                                                                       132
   127   128   129   130   131   132   133   134   135   136   137